Za sve ljubitelje fantastike
 
PrijemPortalKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Share | 
 

 Redžinald Bretnor: ČOVEK NA VRHU

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Redžinald Bretnor: ČOVEK NA VRHU    Sub Dec 18, 2010 2:11 pm

Ko je bio prvi čovek koji se popeo na vrh Nanda Urbata? Svaki učenik
može da vam kaže da je to - najopasnija planina na svetu, 26.318 stopa
visoka, kao i da ju je na kraju osvojio Džefri Barbank.
Mene su zaboravili. Bio sam samo momak koji ga je pratio. Štampa je
slavom ovenčala Barbanka. On je bio čovek na vrhu, čovek na vrhu sveta.

Ali on to u stvari nije bio. Znao je da je to laž. A to boli.
Planina je, znate, putovanje u potragu za pustolovinama, misterija,
izazov duhu. Malori, koji je umro na Everestu, znao je to. Ali Barbank
se uspeo na vrh Nanda Urbat jednostavno zbog toga da bi sprečio nekog
drugog da bude prvi. Za njega nije bilo misterija i svakoga ko je
posedovao osećanje za misteriju smatrao je budalom. Za Barbanka su svi
ljudi bili budale - ili neprijatelji.
To sam otkrio onog dana kada sam se priključio ekspediciji u mestu
Darjelingu. "Grad je poludeo zbog nekog ušljivog svetog čoveka", reče mi
on posle ručka. "Hajde da pogledamo tog starog varalicu. Možda se malo
zabavimo."
Tako smo nas dvojica izišli iz hotela i celim putem on se hvalisao
svojim planovima. Još mogu da vidim njegovo lice, veliko, hladno,
pravougaono dok je govorio o ljudima koji su nešto pokušali i nisu
uspeli. Razume se, negde su zabrljali stvar. Ne može se čovek popeti na
Nanda Urbat za male pare. On je to drugačije radio. Celokupna njegova
oprema bila je bolja od najbolje koju su mnogi drugi imali. Zato što ju
je on projektovao. Zato što je stajala pravo bogatstvo.
To me je razljutilo. Ali suviše sam veliki put prevalio da bih se sada vratio. Pustio sam ga da govori.
Uđosmo u ograđeni prostor jednog hrama. Tamo su se već nalazili
poveća gomila ljudi, koji su sedeli skrštenih nogu u prašini, i mnogo
majmuna. Uz jedan kameni zid, ispod ogromnog kišobrana, sedeo je sveti
čovek na istkanoj prostirci. Njegova dugačka bela kosa uokviravala je
najčudnije lice koje sam ikada video - kao mesec okruglo, bez bora,
savršeno simetrično. Oči su mu bile zatvorene. Nasuprot blede, smeđe
kože, njegove pune usne izvijale su se naviše poput rogova na nekom
turskom luku. Bilo je to lice kipa koje se osmehivalo osmehom kipa,
krajnje spokojno.
Ljudi kao da su nešto iščekivali. Dok smo prolazili kroz gomilu,
niko nije govorio. Ali Barbank se nije na to obazirao. Zaustavili smo se
na čelu gomile, a on nije prestajao da govori.
"I još nešto", govorio je, "nemam nameru da se gnjavim sa prljavim
Šerpasima-nosačima u gornjim bivacima. Avioni će nam izbaciti stvari."
To me je stvarno ražestilo. "Šerpasi su hrabri ljudi", rekoh mu, "i dobri planinari."
"Vraga", odbrusi on. "Oni su tegleća marva." On upre prstom u
svetog čoveka. "Evo ti jednog primerka. Pogledaj taj glupavi smešak.
Zadovoljan je poput lakrdijaša svojim hokus-pokusom... prljavštinom,
nagošću i svim ostalim. Nisu se makli u razvoju dalje od početka."
Sveti čovek je bio nag ili gotovo nag, ali bio je čist; tkanina
koja mu je bila obmotana oko bedara bila je besprekorno bela. "Možda",
odvratih ja, "teže nečem drugom."
A tada, lagano, sveti čovek podiže pogled. Obrati se Barbanku. "Tako je", reče on.
Sretoh njegov pogled... i iznenada taj kip ožive. Kao da sam video
samo oklop njegovog spokoja; sada sam mu ugledao i izvor. Osećao sam da
je on nastajao ne iz odbijanja sveta, već iz poznavanja svih ljudskih
agonija i radosti.
"Da, težimo", nastavi sveti čovek. Glas mu je bio divan, sa čudnim
naglaskom, i u njemu je bilo primesa humora i ironije. "Ali da li nečem
drugom? Ne mislim da je tako. Mi samo pokušavamo na različite načine, mi
sa istoka i vi sa zapada... a ponekada jedni ne možemo uspeti bez
drugih." Zastavši, on osmotri Barbanka tim svojim očima. "Zato vam ja
mogu pomoći, ako me samo zamolite."
Barbankove usne se skupiše. "Čuo je neka govorkanja tamo dole u
bazaru", reče on meni. "No, od mene neće dobiti ni prebijene pare."
Osmeh zaigra. "Moram li objašnjavati? Planina nije samo stena i
led, ona je mnogo više od toga. Nijedan čovek ne može savladati
najopasniju planinu na svetu. On može savladati jedino samoga sebe."
Stresoh se. To je i Malori rekao.
"Ti prokleti prevarantu!" Barbank pršte u smeh. "Pokušavaš li ti to
da mi kažeš kako si ti u stanju da mi pomogneš da stignem do vrha?"
"Ja bih to drugačije rekao", odvrati sveti čovek. "Da ne bi bilo
zabune moram da kažem sledeće. Nikada nećete ostvariti želju svoga srca
bez moje pomoći. Način na koji vi postavljate stvari nije baš najbolji."

Barbanku se zacrvene vrat. "Oh, ma nemoj?" frknu on. "Pa, kreni s
nama i posmatraj! Pretpostavljam da mogu iskoristiti još jednog šugavog
nosača."
Sveti čovek podiže svoje krhke ruke. "Hvala... ali ne bih", reče on blago.
Barbank pljunu u prašinu. Zatim se okrenu i pođe, grubo se gurajući kroz gomilu koja je mrmljala.
Tada sam odlučio da on ne sme postati čovek na vrhu.

Dug je put iz Darjelinga kroz Nepal do užasne planine koju
Tibetanci zovu Ocem snegova. Putovanje je potrajalo nekoliko nedelja.
Bilo nas je jedanaestorica belaca, ali ubrzo smo otkrili da ne
predstavljamo ekspediciju u uobičajenom smislu te reči. Bili smo
Barbankovi plaćenici koje je držao na distanci njegov prezir.
Ostali su ga uglavnom ostavljali samog. Ja to nisam mogao.
Predskazanje svetog čoveka postalo mi je opsesija. Svakom prilikom
razgovarao sam sa Barbankom o tajnama tog vrha - užasnim snežnim ljudima
za koje su se svi Tibetanci kleli da postoje i o istim tamnim,
pulsirajućim letećim stvarima koje je Simti video visoko dok je obilazio
Everest.
Rekao sam mu da su, vrlo verovatno, Medsen, Džejms i Laverhoum prvi
stigli na vrh... i da se može desiti da on bude čovek na vrhu koji će
samo otkriti tragove koje su oni ostavili.
Do vremena kada smo stigli u blizinu našeg bivaka na Velikom
istočnom ledniku postao sam njegov neprijatelj koga treba postideti.
Postojao je samo jedan način da se to postigne. Mada su Keningšou i Lejn
bili bolji ljudi, izabrao je mene kao metu napada. Ja sam morao biti
tamo, kako bih video čoveka na vrhu sopstvenim očima. To je bilo u redu.
Zato što sam mogao osujetiti Barbanka da ne bude prvi na vrhu samo tako
što bih ja bio prvi.
Krenuli smo tradicionalnim pristupom uz Veliki istočni lednik i
Zapadni zid Južnog kola do bivaka broj pet na visini od gotovo pet milja
iznad mora.
Planina nas je celim putem ismejavala. Poslala je protiv nas svoju
okrutnu laku konjicu, vetar, maglu i sneg... stalno nas napadajući, ne
dozvoljavajući nam da smetnemo s uma ubitačne sile koje je držala u
rezervi.
Pa ipak, dok smo stajali u bivaku broj pet i posmatrali avion iz
Indije koji je pokušavao da spusti opremu za poslednji bivak na većoj
visini no što je ijedan čovek ikada ranije kampovao, nebo je bilo vedro.
Posmatrali smo pilota kako pokušava, kako kruži i izbacuje osam
zasebnih tereta. Deveti se zadržao; remenje se zakačilo.
"Kupio sam dva tuceta istovetnih", reče Barbank. "Rekoh vam da ne
postoji ništa što ovi domoroci mogu, a da mi ne možemo bolje."
On i ja stigosmo do bivaka broj šest, na visini od preko dvadeset
šest hiljada stopa, kasno sledećeg poslepodneva. Podigli smo šator i
otežali ga cilindrima kiseonika. Večerali smo hranu iz samozagrevne
konzerve, a onda se zavukli u vreće za spavanje.
Ustali smo pre svitanja i utvrdili da lepo vreme još traje. Barbank
se zagledao u prostranu, tamnu planinu, u široku žutu traku ispod
piramidinog vrha, u stenovite dubine i glečere leda ispod nas.
"I tako ja neću uspeti?" rugao mi se. "Ti prokleta budalo."
Krenusmo naviše. Popesmo se do ivice i zagledasmo se u groznu
provaliju Južnog pročelja. Nastavismo pripreme za drugu fazu uspona, gde
su Džejms i Leverhoum poslednji put bili viđeni.
Male, oštre lancete vetra probijale su se kroz našu odeću sve do
krvi koja nam je kolala u žilama. Vrh je bio skriven iza svog pramena
oblaka.
Napredovali smo ka tom pramenu. Čak i sa kiseonikom predstavljalo
je to pravu agoniju. Tamo gore, vazduh je bio redak. To čovek oseća u
telu, kostima, mozgu. Pokreneš se, zaustaviš i sva pažnja ti je
upravljena na sledeći pokret.
Na jednoj takvoj planini, fizički se ne postavlja pitanje ko će
voditi, ali moralno može da se postavi. Sećam se kako sam štedeo snagu,
pomažući Barbanku što sam manje mogao. Sećam se Barbanka kako gubi snagu
prepustivši mi vođstvo visoko na ogolelom vrhu. Sećam se pogleda
Barbankovih očiju.
Časovi su se vukli. Kretao sam se. Osećao sam bolove. Terao sam sebe da se ponovo pokrenem. I tako bez kraja.
A onda, bez upozorenja, obavi nas pramen oblaka. Vrh sveta bio je
udaljen pedeset stopa. Znao sam da mogu biti čovek na vrhu, da sam
postavio Barbanka tamo gde sam želeo da ga vidim. Stao sam. Ne znam
zašto. Nasmejao sam se i mahnuo mu da priđe. Prošao je pored mene,
mrzeći me.
Stigao je do ivice vrha. Okrenuo je glavu. Nisam mogao da mu vidim
usne, ali mogao sam da osetim kako se izvijaju u trijumfu i
zadovoljstvu. Ponovo se okrenuo. I dok se okretao jedan jedini nalet
vetra zavijajući promače pored nas i ogoli vrh. Video sam golu stenu.
Video sam široko ulegnuće puno snega.
Ali u središtu nije uopšte bilo snega, jer se on istopio. Na svojoj
prostirci, nag i spokojan, čekao je sveti čovek. Osmehivao nam se
svojim osmehom kipa.
U tom tonu zadovoljnog iznenađenja kojim se pozdravlja neočekivani gost, on reče Barbanku. "Kako si dospeo ovamo?"
Čudan zvuk dopre kroz Barbankovu kožnu masku. Automatski on pokaza... oštar vrh, ivicu, padine, milje stena, leda i snega.
Sveti čovek podiže obe ruke. Njegov gest bio je izvanredan, učtiv, sumnjičav.
"Hoćeš da kažeš", reče on, "da si se peo?"
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
 
Redžinald Bretnor: ČOVEK NA VRHU
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Ovaj čovek čak 63 godine nije....

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Fantazija forum :: PRIČE :: SF PRIČE-
Skoči na: