Sa lakoćom proisteklom iz duge prakse, Hari Folger prepolovi kineski
kolačić za sreću i izvuče iz njega parče papira. Šakom ga poravna na
stolu i pročita ispisanu poruku:
SREŠĆETE JEDNOG STAROG PRIJATELJA!
Hari se nasmeja u sebi. Bilo je neminovno da sretne nekog starog
prijatelja. Sretao ih je svakog dana - dok je išao na posao, u
kancelariji, u zgradi gde je stanovao - čak i u raznim kineskim
restoranima koje je posećivao.
Zagrizao je kolačić, izmrvio ostatke među zubima i sprao ih jednim
gutljajem sada već mlakog čaja. Uživao je u kolačiću koji donosi sreću
isto onoliko koliko je uživao u sreći samoj. Ali on je uživao u svim
kineskim jelima koja su predstavljala njegovu jedinu hranu i nikada mu
nisu dosadila. Hari Folger je raj poistovećivao sa obedovanjem u nekom
kineskom restoranu.
Ali dok je odlazio, sreo je jednog starog prijatelja.
Zvala se Sintija Piters, to jest tako se prezivala dok se nije
udala. Ona, međutim, nije bala stara u bukvalnom smislu te reči, već
mlada žena koja još nije navršila tridesetu. Hari se rado sećao burne
ljubavne veze koju je proživeo s dotičnom damom kada su oboje bili mlađi
i često su mu snovi bili ispunjeni tim ugodnim uspomenama.
"Sintija!" reče on, iznenađen, ali zadovoljan.
"Hari!" uzviknu ona, dok su joj suze radosnice navirale u kestenjasto-zelene oči.
Hari je istog časa shvatio da će se, uprkos činjenici da su oboje u braku, upustiti u ljubavnu vezu s njom.
Kada je konačno stigao da porazmisli o tome, začudio se slučajnosti
susreta sa starom prijateljicom Sintijom neposredno pošto mu je kolačić
za sreću predskazao jedan takav događaj. Bila je to, razume se,
slučajnost, jer ništa drugo i nije moglo da bude. Hari je uživao u
čitanju poruka koje je, uvek je pretpostavljao, ispisao neki kuli
zaposlen u Hong Kongu - ali nije verovao da sadrže pravu istinu.
Nije poverovao čak ni posle ovog događaja.
Nepotrebno je reći da su se on i Sintija sastajali po kineskim
restoranima. Rekla mu je da je njen muž životinja koja joj je
upropastila život. On je nju obavestio da je njegova žena jedna kučka s
kojom je bio jako nesrećan. Jednom takvom prilikom, posle izvrsnog
obroka koji se sastojao od slatkih i kiselih svinjskih rebara, Hari
prepolovi svoj kolačić za sreću i pronađe ovakvu poruku:
OPREZ! NEKO VAS PRATI!
On podiže pogled i ugleda Sintijinog pobesnelog muža kako ulazi u
restoran. Jedva je imao vremena da je izgura kroz pomoćni izlaz. Da
kineski kolačić za sreću nije upozorio Harija na neposrednu opasnost ne
bi imali ni toliko vremena.
Ponovo slučajnost - zaključi Hari - i ostao je u tom uverenju dok
nije primio sličnu poruku trenutak pre no što je njegova žena (koja je
mrzela kinesku hranu) ušla u restoran u kome su obedovali on i Sintija;
ponovo su umakli u poslednjem trenutku.
Kao posledicu toga, Hari je počeo ozbiljnije da shvata poruke.
Nadao se da će saznati neki neprocenjivi nagoveštaj vezan za berzu ili
ime nekog pobedničkog konja u subotnjoj trci, ali ništa od toga. Poruke
su uglavnom predstavljale, sem u slučajevima opasnosti, puko
mudroslovlje, a retko savete.
Sa jednim upadljivim izuzetkom.
To se zbilo kada su on i Sintija (koja je, kao i on, volela kinesku
hranu) završavali preostale komadiće mandarinske patke i dok mu je ona
pričala kako je njen muž postao sumnjičav i kako je sigurna da i
Harijeva žena mora da podozreva tajne sastanke. Upravo u tom trenutku,
Hari prepolovi jedan hrskavi kolačić za sreću, izvuče parče papira i
pročita poruku:
UMREĆEŠ!
Hari proguta knedlu i gotovo se uguši parčetom kolača u ustima. To
je bilo glupo, razume se. On zatim iznenada promeni stav i postade
besan. Kako se, do đavola, tamo neki bedno plaćeni kuli iz Hong Konga
usudio da stavi jednu takvu poruku u kolačić za sreću? Pomisli da se
žali upravniku, ali se predomisli. Umesto toga, odluči da kaže kako se
ne oseća dobro. Zatim otprati Sintiju do kuće u kojoj je stanovala.
Upravo kada se spremao da krene dalje, on začu neku buku na
naspramnom prozoru. Podiže pogled i vide Sintijinog muža kako nišani
pištoljem u njega. On zinu u čudu, otvori širom vrata od kola i
iskobelja se napolje, naletevši pravo na svoju ženu koja je takođe
držala pištolj u ruci.
Hari potrča. Neodređeno je bio svestan da su oba pištolja opalila u
isto vreme, ali on ne oseti nikakav bol i nije imao nameru da se
zaustavi. Trčao je, ne zastavši ni da predahne dok se nije udaljio dobra
četiri bloka. Zatim se oslonio o jedan zid, puneći pluća vazduhom, i
stao da se opipava. Nije primetio nijednu rupu u sebi, niti je igde bilo
tragova krvi.
Hvala bogu, pomisli on, što su besni supružnici bili loši strelci.
Iako se sve dobro završilo, on se još nekontrolisano tresao. Morao
je nekuda da pođe i opusti se. Možda ga još jure i biće sigurniji na
nekom mestu punom ljudi. On pogleda zgradu kako bi zaključio gde se
nalazi.
Stajao je ispred jednog kineskog restorana.
U ovom još nikada nije bio i odmah postade znatiželjan. Otvorio mu
se apetit iako je pre samo jednog sata jeo kinesku hranu. Pored toga, na
takvom jednom mestu uvek se osećao siguran.
Hari Folger uđe unutra i sede za jedan sto. Na njegovo iznenađenje
bio je jedini gost. Kada se kelner pojavio, on naruči ručak broj dva.
Pojede ga uživajući u svakom zalogaju, zaboravivši na neprijatnu epizodu
na ulici. Zatim prepolovi svoj kolačić za sreću i pročita poruku koja
je bila stavljena unutra.
Prvo nije shvatao njen smisao. Onda mu konačno postade jasan, on
podiže pogled sav uspaničen i ugleda kelnera sa skeletnim licem kako se
podrugljivo ceri. Hari se divlje okretao unaokolo tražeći izlaz, ali
nije bilo nikakvih vrata ni prozora u restoranu, nikakvog načina da
iziđe, ni sada ni ikada.
On poče da vrišti.
Kada se umorio od toga, ponovo je osetio glad. Naručio je još jedan
obrok i pojeo ga. Poruka u kolaču za sreću ovoga puta bila je istovetna
sa prethodnom.
Posle tog obroka naručio je još jedan, pa još jedan i još jedan... i
svaki put poruka u kolačiću za sreću bila je ista. Pisalo je:
MRTAV SI!
