Dejvid Brin: Blistavi sprud

ASK
Moram zatražiti dopuštenje od vas. Od vas, moji prstenovi, koji ste moje različite
ličnosti.
Glasajte sada. Treba li da progovorim, u ime svih nas, spoljašnjem svetu?
Hoćemo li se udružiti i postati, još jednom, Ask?
To je ime kojim se služe ljudi, gheueni i druga bića, kad se obraćaju ovoj hrpi
prstenova. Tim imenom su nazivali ovu koaliciju trečkih prstenova kad su je izabirali za
mesto mudraca u Zajednici, mudraca koji je postao cenjen i ugledan, i koji sad ocenjuje
doprinose svih šest izgnanih rasa i presuđuje u njihovim sporovima.
Tim istim imenom, 'Ask', pozivaju nas i da kazujemo priče.
Jesmo li saglasni?
Onda će Ask sada svedočiti... o događajima koji su se desili nama. Takođe o
onome što su nam drugi ispričali, a što se desilo njima. Pričaću kao nekakav 'ja', kao da
smo mi, članovi ove skupine prstenova, toliko ludi da se sa ovim svetom suočimo kao um
samo jedan, usamljen.
Ask sprema priču. Gladi njene voštane putanje. Oseća uzlazne kovitlace u kojima
mirisi priče kruže.
Nemam 'ja' bolju priču koju bih mogao kazati.

PRELUDIJUM
Bol je onaj konac kojim je on proštepan i pridržan da se ne raspadne... a raspao bi
se, bola da nije, kao pohabana lutka ili polomljena igračka, položio bi svoje ugruvane
zglobove među muljeviti vodeni korov i otišao u vreme.
Blatom je pokriven od glave do pete, blatom koje poprima novu, bledu boju,
svetliju od njegove tamne kože, tamo gde od sunca postaje suva i razlama se u slagalicu
od pločica koje se lako raspadaju u mrvice. Ovi komadi pokrivaju njegovu golotinju
vernije nego odeća koja se ugljenisala i otpala sa njega poput čađi dok je panično bežao
iz vatre. Presvlaka je to od blata, koja blaži agoniju žestokih opekotina, tako da prigušeno
mučenje postaje maltene kao neki drugar i pratilac, kao svađalački nastrojen jahač koga
njegovo telo nosi kroz beskrajnu, usisavajuću močvaru.
Čini mu se da ga okružuje nekakva muzika, natmurena balada ogrebotina i
opekotina. Opus trauma i šokova.
Žalosnu kadencu daje joj rupa na njegovoj levoj slepoočnici.
Prineo je, samo jednom, ruku toj otvorenoj rani. Vrhovi prstiju su očekivali da će
ih zaustaviti koža i kost, ali su produžili užasno unutra, sve dok mu neki daleki nagon nije
poručio da se, sa drhtajem užasa, povuče odatle. Bilo je preduboko za njegovu moć
razumevanja, bilo je gubitak neshvatljiv.
Gubitak moći shvatanja...
Blato srče pohlepno ka njegovim nogama, grabi ih pri svakom koraku. On se
saginje, treba proći kroz još jednu blokadu od izukrštenih grana po kojima vise mreže
crvenih ili žutih pulsirajućih vena. Uhvaćeni tu i tamo, na granama vise komadići
staklaste cigle ili izrovanog metala, prljavi od starosti i kiselinskih sokova. On izbegava

ta mesta, mutno pamteći da je nekada znao dobre razloge zašto se treba držati podalje od
njih.
Nekada je on znao mnogo toga.
Pod uljastom vodom skrivena puzavica saplete ga i on se sruči u blato. Bacaka se,
jedva održava glavu iznad površine, kašlje, zagrcnjava se. Drhteći celim telom, uspeva
nekako da se pridigne na noge, i nastavlja mukotrpno gacanje napred, sad sasvim lišen
snage.
Sledeći pad mogao bi značiti kraj.
Noge nastavljaju da se kreću navikom upornom, a za to vreme prateći bol peva
mnogodelnu fugu, sirovu i parajuću, surovu, bez ijedne reči. Samo jedno čulo kao da mu
je ostalo nedirnuto, posle zlostavljanja kroz koje je prošao, posle pada sa neba,
survavanja na tlo i požara. To je čulo mirisa. On se sada kreće bez pravca i cilja, ali
udruženi smradovi proključalog ulja i njegovog sopstvenog oprženog mesa gone ga da se
vuče sve dalje, poguren, da se tetura još malo, do mesta gde se žbunje i trnje konačno
razređuju.
Najednom... nema puzavica ispred njega. Samo se močvara širi u daljine,
prošarana tu i tamo čudnim drvećem čije se korenje zavojito uzdiže kroz vazduh.
Razočarenje pomućuje njegovu svest, jer, primetio je, voda postaje dublja. Uskoro će ovo
bezmerno blatište biti njemu do ramena, a onda i dublje.
Uskoro će on umreti.
Čak i bol kao da se saglašava s time. Popušta, kao da uviđa da je besmisleno
mučiti mrtvog čoveka. On se ispravlja iz pogurenog teturanja koje nije prestajalo još od
kako je ispao iz olupine, sav u grčevima i vatri. Stojeći uspravno, počinje se, u blatu,
polako okretati u krug...
...i najednom vidi dva oka koja ga gledaju sa grana najbližeg drveta. Oči su iznad
čekinjaste vilice, iznad usta koja su puna iglasto oštrih zuba. Izgleda kao neki mali delfin,
pomisli on, ali delfin sa krznom po telu, i sa dve kratke, žilave noge... i sa dva oka koja su
oba uperena napred... i sa ušima...
Možda je delfin ipak loše poređenje za ovo, pomisli. U glavi mu nije baš
najjasnije, u ovom trenutku. Ali iznenađenje je oslobodilo neku primisao. Niz neku
preostalu nervnu putanju prosipa se slog koji zamalo da postane reč.
"Ti... Ti..." On pokuša da proguta. "Ti...Ti... tttt..."
Stvorenje nagne glavu na jednu stranu, gleda ga zainteresovano, čak se po grani
malo pokreće, primiče se. On se tetura na tu stranu, pruža ruke...
Najednom, nešto drugo odvlači pažnju tog stvorenja, ono okreće pogled ka nekom
drugom zvuku.
Nešto je pljusnulo po vodi. Još jednom, i još mnogo puta. U ritmu je to nešto, kao
da ima neku nameru, približava se postojano. Pljuska i curi, pljuska i curi. Krznato
stvorenje gleda pored njega, na tu stranu, othukne kratkim, razočaranim uzdahom, okreće
se i u trenu zalazi među lišće čudnovatog oblika. I nestaje.
On podiže ruku, kao da bi hteo ubediti tog stvora da ostane. Ali ne uspeva naći reč
za to. Ne zna šta bi izgovorio, kako bi oglasio svoj jad što je i to malo nade survano u
provaliju napuštanja. Uspe samo da zajeca izgubljeno.
"Ti!... Ti!..." Ali to nije lična zamenica, to je početak nekog imena ili neke druge
reči.
Pljuskanje je sve bliže. Pojavljuje se još jedan zvuk, nečije šumno disanje.

On prepoznaje da je to govor, da je to buka razumnih stvorenja, ali nijednu reč ne
shvata. Otupeo od bola i pomirenosti, on se okreće i zuri, bez razumevanja, u čamac koji
izlazi iza jednog šumarka vodenog drveća.
Čamac. Reč, jedna od prvih koje je u životu naučio, klizi i ulazi u svest lako, kao
što su nekad klizile reči nebrojene.
Čamac. Sagrađen od mnogobrojnih dugačkih, a uzanih cevi, koje su domišljato
izvijene i spojene. U čamcu neki koji veslaju i drugi koji otiskuju motkama; rade
zajednički. To su prilike njemu znane. Viđao je on takve. Ali nikad nije video da se jedni
sa drugima tako blisko druže.
Nikad da sarađuju.
Jedan od tih oblika je kupa, koja kao da je nastala nagomilavanjem nekoliko
torusa, cevastih prstenova ili uštipaka sve manjeg i manjeg prečnika prema gore; po
obimu ova gomila debelih prstenova ima nekoliko gipkih pipaka, pomoću kojih drži
jednu dugačku motku i njome odguruje korenje koje bi udarilo u čamac. Pokraj ovog
stvorenja su neki dvonošci, dva, dvojica; ramena su im široka, zaogrnuta zelenim.
Veslaju. A ta vesla su im velika i liče na lopate ili kašike. Ruke su im dugačke, pokrivene
krljuštima, svetlucaju bledo u kosim zracima sunca. Četvrto obličje je ogroman trup
oklopljen debelim pločama od štavljene kože, na čijem vrhu je masivna kupola iz koje
gleda samo jedno oko, trakasto i mokro. Pet moćnih nogu širi se iz tog trupa, svaka na
drugu stranu, kao da bi stvorenje moglo pokušati da potrči na sve strane istovremeno.
Zna on te likove. Zna ih i plaši ih se. Ali pravo očajanje prodire kao poplava u
njegovo srce tek kad ugleda poslednju priliku, onu koja stoji na zadnjem kraju čamca,
drži krmu i osmatra obalu sačinjenu od puzavica i rošavog kamenja.
To je manje dvonožno biće, vitko, obučeno u nekakve grubo izatkane krpe. Dobro
znani oblik tela, veoma sličan njegovom. Neznanac, ali iz njegovog kulturnog nasleđa, iz
onog koje je nastalo na obalama jednog slanog mora, pre mnogo eona, mnogo galaksija
daleko od ovog plićaka u svemiru.
Od svih mogućih oblika, ponajmanje bi baš taj želeo da vidi u ovoj zabiti, tako
daleko od kuće.
Ispunjava ga otupelost. Na čamcu, oklopni petonog diže jednu nogu, koja se
završava kandžama, i pokazuje ka njemu, i to propraća vikom. Ostali se pomiču napred,
blenu, a on im uzvaća jednako, jer i on ima šta da gleda: u čamcu je toliko raznih vrsta
tela i lica, i svi brbljaju nešto, zapanjeni što vide njega - onda se uskomešaju da pomognu
u zajedničkom poslu, a to je, nesumnjivo, posao spasavanja. Njega.
On diže obe ruke, kao da im želi izraziti dobrodošlicu. Kao po naredbi, oba
kolena ga izdaju, a muljevite vode hrle uvis i grle ga.
Ironija, bez ijedne reči, protiče kroz te završne sekunde, dok on odustaje od borbe
za životom. Prošao je kroz mnogo štošta i mnogo prepatio. Pre kratkog vremena činilo se
da će skončati u plamenu. Ovo nekako izgleda prikladnije... udaviti se.

I
KNJIGA MORA
Vi koji ste odabrali ovakav, skroviti život,
ovaj tajni, ranjeni, zakonom zabranjeni svet,
vi koji od vaših negdašnjih zvezda krijete lice,
vi pokunjene, doživotne galaktičke izbeglice -
zar neku pravdu očekujete?
Vaseljena i najslavnije, najuspešnije kazni
tako što ih sustignu razni zlosluti koje donosi
dželat Vreme. Zar ste očekivali lakše breme,
vi bivši letači, kad ste u strahu od Neba odlučili
ovde da vek vekujete?
Samo se vi krijte, pogureni. Ostajte dole.
Postoji još i nebeska, orbitalna staza.
Izgnanstva i tuge vas, i danas, ranjavaju i bole.
Da li ćete jednog dana shvatiti i znati
ako stigne glas o izlazu iz bezizlaza?

Spisi izgnanički
ALVINOVA PRIČA
Onog dana kad sam toliko odrastao da mi je kosa počela beleti, moji roditelji su
sazvali sve članove našeg nagomilavajućeg grozda u porodičnu khutu, na svečanost gde
ću dobiti moje pravo ime - Hf-vajuo.
Mislim da je to dobro ime za jednog huniškog taga. Dovoljno lako izlazi iz moje
kese na grlu. Ponekad mi je, doduše, malo neprijatno da ga čujem. Tvrdi se da to ime
nasleđujemo još od onih vremena kad je naš šunjalački brod doneo prve Huniše na Jijo.
Sjajan je bio, bez sumnje, taj šunjalački brod! Možda su naši preci bili grešnici,
zato što su došli i počeli se razmnožavati na ovoj planeti koja je stavljena pod zabranu,
pod tabu; ali kakvom su moćnom zvezdanom krstaricom upravljali! Izvrdali su patrolama
Instituta, izbegli opasne Zange i ugljenične oluje Izmunutija, i dospeli ovamo. Grešnici ili
ne, sigurno su bili strašno hrabri i vešti, inače ne bi to postigli.
Pročitao sam sve što sam mogao naći o tim danima, a imalo se šta čitati, iako su ti
događaji završeni nekoliko stotina godina pre nego što je na Jijou prvi put proizvedena
hartija. Legende su se održale, a onda su i zapisane. To danas imamo: nekoliko legendi o
huniškim doseljenicima koji su pali s neba na Nagib i otkrili da se tu već kriju G'keki,
Glaveri i Treki. Postoje priče o tome kako su naši sleteli u duboki Miden i tu potopili
brod, da više ne bi mogao biti pronađen, a onda počeli graditi svoja naselja, ali i grube
drvene splavove, prva plovila koja su se otisnula rekama Jijoa posle odlaska Velikih
Bujura.
Pošto je u vezi sa šunjalačkim brodom, moje ime, valjda, ne može biti mnogo
loše.
Ipak, više volim da me zovu Alvin.
Naš nastavnik, gospodin Hajnc, želi da mi đaci starijih razreda počnemo voditi
dnevnike, ali neki od roditelja se žale da je hartija suviše skupa ovde u južnim delovima
Nagiba. Baš me briga. Pisaću o pustolovinama mojim i mojih prijatelja, kako smo i
pomagali i smetali dobrodušnim mornarima u luci, kako smo istraživali krivudave cevi
lave gore kod vulkana Guen, ili se otiskivali našim čamčićem sve do dugačke, sekiraste
senke stene zvane Terminal.
Možda ću jednog dana od ovih beležaka napraviti knjigu!

Zašto ne? Baš dobro znam angliski jezik. Čak i matoro gunđalo Hajnc kaže da
sam strašan majstor za jezike. Ja sam sa deset godina napamet naučio naš gradski
primerak Rožeovog tezaurusa. Sad kad je Džo Dolenc, štampar, došao u Vufon i tu
otvorio radnju, zašto bismo nove stvari za čitanje dobavljali samo od karavana putujućih
bibliotekara? Možda će me Dolenc pustiti da slažem štamparski slog! A to bi trebalo da
bude pre nego što moji prsti toliko porastu da više ne mogu hvatati ona malecka 'slova
naopačke'.
Moja mama, Mu-fauvg, smatra da je to odlična zamisao, ali meni je jasno da ona
to kaže delimično zato da bi samo na rečima izišla u susret jednoj detinjastoj želji; radije
bih da ona prestane da se na taj način postavlja pokroviteljski prema meni.
Moj tata, Joug-vajuo, stalno nešto čantra. Naduva vreću na grlu, pa mi kaže da ne
treba da budem do te mere imitator ljudi. Ali siguran sam da se ta zamisao svidela, u
dubini duše, i njemu. Pa, i on nosi pozajmljene knjige na duga putovanja u Miden, mada
je to nešto što ne bi trebalo raditi, jer šta ako brod potone i sa njim i posadom nestane i
poslednji, na ovom svetu, primerak romana Mobi Dik? Zar to ne bi bila prava katastrofa?
Zar mi nije čitao maltene od dana kad sam se rodio? Bubnjao je onim njegovim
jakim glasom sve velike pustolovne priče Zemljana, kao što su Ostrvo s blagom, Sinbad
moreplovac, i Ultraljubičasti Mars. Znači, ima li on pravo da meni prebacuje kako suviše
oponašam ljude?
Danas tata govori da bi trebalo da čitam nove huniške pisce, one koji nastoje da
pišu nešto novo i drugačije, a ne samo da idu stopama onih sa drevne Zemlje; pisce koji
nastoje da stvore književnost našu, za nas.
Možda bi i trebalo da bude više knjiga na raznim drugim jezicima, a ne samo na
angliskom. Ali jezici prvi galaktički i šesti galaktički su jezici tako prokleto kruti za
pričanje ma kakvih priča. Probao sam ja da čitam i te nove pisce. Časna reč. Moram reći
da, po mom mišljenju, nijedan od njih nije ni blizu Marku Tvenu.
Naravno da se Hak slaže sa mnom po tom pitanju!
Hak mi je najbolja prijateljica. Odabrala je za sebe to ime, iako sam joj uporno
govorio da je to skraćeno od 'Haklberi Fin', a Haklberi Fin je bio dečak, iz čega proističe
da Hak nije ime za devojku. Ona samo uvrne jednu svoju očnu stabljiku oko druge i
izjavi da je baš briga, i da će, ako samo još jednom pokušam da joj se obratim sa 'Beki',
zahvatiti paocima jednog svog točka moje krzno na nogama i okretati sve dok ne počnem
da vrištim.
Dobro, možda i nije bitno da li je ime muško ili žensko, jer Hak je G'keki, a
G'keki, kad im otpadnu točkovi mladosti, mogu da se opredele kog će pola kasnije biti.
Ako bude htela da ostane žensko, biće to njena stvar. Hak je siroče. Ona velika lavina na
severu uništila je klan tekstilaca koji je u tom kraju životario u bujurskim ruševinama. Od
tog dana Hak stanuje u porodici mojih komšija, koji su je primili. Moglo bi se i očekivati
da bude malo čudna, posle takvog usuda i posle odrastanja među Hunišima. Ali nema
veze, ona je super prijateljica i prilično dobar mornar, iako pripadnica rase G'keki, štaviše
i ženska, a da i ne pominjem da noge takoreći i nema.
U našim pustolovinama najčešće učestvuje i Štipko, naročito kad silazimo na
obalu. Njemu nismo morali davati nadimak iz neke priče, jer svi crveni Gheueni dobiju
nadimak čim stupe sa svojih pet kandži izvan gnezda-uzgajališta. Štipko nije veliki

čitalac kao Hak i ja, uglavnom zato što malo koja knjiga može odoleti soli i vlazi na
mestu gde njegov klan živi. Oni su siromašan narod, žive uglavnom od crvića koje
hvataju na blatnim zaravnima južno od grada. Tata kaže da su Gheueni sa crvenim
ljušturama nekada bili sluge, a oni sa sivim i plavim gospodari, pre nego što ih je njihov
šunjajući brod doneo da se sakriju svi zajedno na Jijou. Pa i posle tog sletanja, sivi su još
neko vreme zapovedali ostalima, pa tata zato kaže da crveni još nisu naučili da
razmišljaju samostalno.
Možda nisu, ali kad Štipko dođe, obično baš on najviše priča - sa svih svojih pet
ustiju na nogama - o morskim zmijama, o izgubljenom bujurskom blagu i o drugim
stvarima za koje se kune da ih je video... ili bar da je slušao nekoga ko poznaje nekoga ko
je možda video nešto na horizontu. Kad mi upadnemo u nevolje, to je često zbog nečega
što je Štipko smislio u tom svom tvrdom svodu na vrhu tela, gde čuva mozak. Ponekad
poželim da imam bar deset posto od živopisnosti njegove mašte.
Na ovaj spisak trebalo bi da dodam i Ur-ron, zato što i ona ponekad navrati. Urron
je knjigomanijak gotovo isto koliko Hak i ja. Ali ona je pripadnica urskog naroda;
ima nekih granica do kojih Uri mogu ići u oponašanju ljudskog naroda, pre nego što se
upru sa sve četiri noge i kažu "Eeeej, dosta."
Na primer, nadimke ne uzimaju.
Jednom prilikom, kad smo čitali neku mešavinu grčkih priča iz klasične starine,
Hak je pokušala da se obrati Ur-roni tako što joj je rekla: "Hej, kentaurko." Neko bi
mogao reći da su Uri narod koji prilično liči na ta stvorenja iz legende; neko, naime, ko je
upravo udaren ciglom po glavi, pa ne vidi dobro i ništa mu nije jasno. Ur-roni se
poređenje nije nimalo dopalo, počela je šibati svojim dugačkim vratom kao bičem, a i
škljocati ustima koja imaju tri strane, tako da je malo nedostajalo pa da odgrize jednu od
stabljika na kojima Hak ima oči.
Hak je izgovorila reč 'kentaur' samo taj jedan put i nikad više.
Ur-ron je nećaka Urijele, koja upravlja kovačnicom blizu onih jama sa tečnom
lavom, visoko na planini Guen. Dobila je stipandiju da uči kao šegrt (šegrtkinja?) u toj
kovačnici, umesto da ostane sa krdima i karavanima na travnatim ravnicama. Baš je šteta
što tetka Urijel izmišlja stalno neke nove poslove za Ur-ron i nikad je ne pušta sa nama u
čamac, zato što Uri ne mogu da plivaju.
Ur-ron je nekada čitala mnogo, dok je još bila u onoj školi u preriji. Knjige za
koje mi, u ovom zabitom, seljačkom delu Nagiba, nikada nismo ni čuli. Ona nam govori
priče koje je zapamtila, na primer o Ludom Konju, o Džingis Kanu i o urskim herojimaratnicima
iz onih velikih bitaka koje su oni vodili protiv ljudi, posle dolaska ljudi na Jijo,
ali pre nego što je Zajedništvo zakrpljeno i Veliki mir zavladao.
Bilo bi super kad bi naša družina mogla biti kompletna šestorka, kao u ono doba
kad su Drejk i Ur-jušen i njihovi drugari pošli u veliko traganje i prvi ugledali Sveto Jaje.
Ali u našem gradu ima samo jedan Treki, a on je apotekar; to je er previše mator da
napravi novu gomilu kružnih cevastih prstenova koja bi mogla učestvovati u našim
igrama. Što se tiče ljudskih bića, najbliže njihovo selo udaljeno je nekoliko dana. Prema
tome, nema nam druge nego da ostanemo družina sa samo četiri člana.
Šteta. Ljudi su superiška. Oni su doneli knjige na Jijo, oni govore angliski bolje
nego iko drugi osim mene i možda Hak. Pored toga, ljudsko dete ima oblik otprilike kao
mali Huniš, pa bi ono moglo ići na gotovo sva ona mesta gde ja uspevam pomoću moje
dve dugačke noge. Ur-ron trči veoma brzo, ali ne može zalaziti u vodu, a Štipko, opet, ne

može mnogo da se udalji od vode, dok jadna Hak mora da se drži ravnog tla, dovoljno
ravnog za njene točkove.
Niko od njih ne se može popeti na drvo.
Pa, dobro, kakvi su, da su, to su moji drugari. Oni umeju izvesti neke stvari koje
ja ne umem, pa je tu, valjda, neki kao izjednačen ishod.
Hak je bila ta koja je predložila da smislimo neku stvarno otkačenu pustolovinu
za ovo leto, pošto će to verovatno biti naše poslednje leto zajedno.
Škola je već bila završena. Gospodin Hajnc je otišao na svoje godišnje putovanje
do velike arhive u Biblosu, posle koje će ga put voditi na Svetkovinu okupljanja. Kao i
obično, poveo je sa sobom neke starije studente Huniše, pa i Hakinu sestru po usvajanju,
Af-on. Mi smo im zavideli na tom dugom putovanju - prvo morem, onda rečnim brodom
do varoši Ur-Tandž, pa magarećim karavanom u planine, sve do one doline na velikoj
nadmorskoj visini, gde će oni prisustvovati igrama i pozorišnim predstavama, posetiti
Jaje i gledati sastanke mudraca koji će izricati ocene o radu svih šest rasa što žive ovde, u
izbeglištvu na Jijou.
Iduće godine možda će na nas biti red da idemo, ali čekati još sedamnaest
meseci... Šta da kažem, to nam nije bilo dobrodošlo. Šta ako se dogodi da čitavo leto
prođe, a mi da nemamo šta da činimo osim da se dosađujemo, pa da nas roditelji u tome
hvataju i odmah šalju da utovarujemo šljaku u brodove, da istovarujemo ribu iz drugih
brodova, i radimo sto drugih potpuno glupih poslova? Što je najgore, nijednu novu knjigu
nećemo moći nabaviti dok se ne vrati 'mister' Hajnc, a ko zna neće li on izgubiti spisak
koji smo mu dali!
(Jedne godine se vratio sav uzbuđen, donoseći veliku hrpu stare zemaljske
poezije, a ni jedan jedini roman Džozefa Konrada, Džejmsa Fenimora Kupera, niti
Kupea, ni Kunca. Neki odrasli su čak tvrdili da im se pesme sviđaju!)
Kažem, Hak je predložila da se zaputimo preko Crte. Ni do danas ne znam da li
time odajem prijateljici priznanje ili svaljujem krivicu na nju.
"Znam gde ima nešto da se čita." Tako je počela, jednog dana, kad je leto tek
uzimalo zalet ovde na jugu.
Jovg-Vajuo nas je već bio uhvatio kako vegetiramo ispod drvenog keja, bacamo
kamičke-žabice ne bi li pogodili nekog svodastog plutača, i dosađujemo se kao nur u
kavezu. I, dabome, ni pet ni šest nego on pošalje sve nas odmah uz dugačku pristupnu
rampu da popravljamo kamuflažnu rešetku iznad našeg sela, a to je posao koji sam
oduvek mrzeo; jedva čekam da porastem toliko da me više ne mogu angažovati za to. Mi
Huniši ne volimo visine toliko kao ljudska bića, koja rado grle drveće, i ljudske domaće
životinje, šimpanze; samo da vam kažem, stvarno se Hunišu zavrti u glavi kad mora da
puzi po drvenoj rešetki koja čini svod iznad svih kuća i prodavnica Vufona i da neguje
zelenilo koje na rešetki raste da bi nas, navodno, prikrilo od nekog osmatranja iz svemira.
Nisam nešto mnogo ubeđen da bi ta kamuflaža uopšte uspela, kad bi nastupio onaj
dan zbog koga se svi nerviraju. Kad bogovi siđu s neba da nam sude, zar će nam jedan
svod od lišća pomoći? Zar ćemo na taj način izbeći kaznu?
Nego, bolje da ja ne pričam o tome. Ne bih voleo da me neko nazove jeretikom, a
ovo baš i nije mesto za takvo pisanje.

Tako smo se našli u visini iznad gradića Vufona, svi izloženi pogledu; sunce je
treskalo u nas. Tad je Hak iskazala taj svoj predlog koji nas je pogodio kao iznenadno
padanje šupljeg grada.
"Znam gde ima nešto da se čita."
Ja ostavim letvice izrezane od trske, koje sam nosio; položim ih preko jednog
žbuna crnih iris-puzavica. Vidim da je ispod mene apotekareva kuća, iz čijeg dimnjaka se
prosipaju jasno prepoznatljivi trekovski mirisi. (Znate li da iznad kuće u kojoj stanuju
Treki rastu biljke različite od ostalih? Može biti vrlo nezgodno ako se zadesiš tamo,
iznad, u trenutku kad apotekar Treki počne da meša svoje mućkarije!)
"Šta ti to znači?" pitam ja nju, boreći se da suzbijem talas vrtoglavice. Hak se
približila, na točkovima, uzela jednu trščanu letvicu i počela je vešto savijati i provlačiti
kroz mesto gde je rešetka bila nešto popustila.
"Ima da se čita nešto što niko na Nagibu nije nikada ni video", odgovori ona onim
svojim tonom nalik na sentimentalno pevušnje. Ona tako govori kad misli da je nešto
superiška. Dve stabljike sa očima nadnela je nad svoje šake koje su žustro radile, ali je
treću stabljiku zaokrenula ka meni i počela me gledati sa onim vlažnim svetlucanjem koje
mi je tako dobro poznato. "Tako prastaro da u poređenju sa time i najstariji svitak na
Jijou izgleda kao da ga je Dolenc maločas odštampao, pa se ni štamparska boja nije stigla
da osuši!"
Hak je zaokretala i vozila po gredama i letvicama, a ja sam svaki put ostajao bez
daha kad bi njen točak promašio neki oslonac ili prošao tik do neke velike rupe. Uplitala
je savitljive trske vešto kao da plete korpu. Mi smo skloni verovanju da su G'keki krhka
bića, zato što vole ravan teren, a užasavaju se kamenitog. Ali te osovine i ti točkovi
njihovog tela veoma su gipki, tako da se G'kek ume voziti po nečemu što je za njega
'drum', a mi vidimo da nije šire od daske.
"Ma nemoj mi pričati", uzvratih energično. "Tvoj narod je spalio i potopio svoj
šunjalački brod, kao što su učinile i sve ostale rase kad su silazile da se kriju ovde na
Jijou. Niko od njih nije ni imao ništa osim svitaka - dok nisu došli ljudi."
Hak se zanjihala trupom levo-desno, oponašajući jednu kretnju Trekija koja znači
'možda si u pravu, ali ja/mi mislim/mislimo da je ipak verovatnije da nisi u pravu'.
"Alvine, znaš da su već prve izbeglice našle na Jijou nešto za čitanje."
Hmmm, da. Pa, dobro, nisam bio suviše hitar u kapiranju. Ja sam veoma pametan
na naš, huniški način, ono: temeljit i postojan. Ali niko me nikad nije optužio za
preteranu hitrinu.
Namrštio sam se, glumeći onaj ljudski izraz lica koji kaže 'ja sam se duboko
zamislio'. Jednom sam video jedno takvo ljudsko lice u nekoj knjizi. Doduše, mene od
tog izraza lica zaboli čelo. Kesa ispod grla mi poče pulsirati; usredsredio sam misli.
"Hrmmmm... Čekaj malo. Ne misliš valjda na one oznake koje se ponekad
pronađu..."
"Na zidovima starih bujurskih građevina, dabome! Ono malo građevina koje
Bujuri nisu razrušili kad su odlazili pre milion godina, niti mulk-pauci pojeli. Baš te
oznake."
"Zar to nisu bili uglavnom nazivi ulica i tome slično?"
"Bili su", priznade ona. Jedna njena stabljika, na čijem vrhu je bilo oko, sad malo
klonu. "Ali bilo je stvarno neobičnih oznaka u ruševinama gde sam ja prvo stanovala.

Ujka Lorben je prevodio neke od njih na drugi galaktički, ali onda nas je uništila ona
lavina."
Nikad nisam mogao shvatiti kako to Hak uspeva tako mirno da priča o katastrofi u
kojoj je izginula cela njena porodica. Da se meni desilo nešto tako, ne bih ni reč
progovorio sledećih nekoliko godina. Možda doživotno.
"Ujka se dopisivao sa jednim učenjakom u Biblosu, o tim urezanim znacima koje
je našao. Bila sam mala i nisam mnogo shvatala. Ali očigledno postoje mudraci koji žele
znati šta su Bujuri pisali po zidovima."
Pamtim da sam tad pomislio: ima i nekih drugih koji bi radije da se to ne sazna.
Jest da je na snazi Veliki mir, ali, ipak, ima pojedinaca u svih šest ovdašnjih rasa koji su
uvek spremni da poviču jeres! i da počnu predskazivati stravične kazne koje bi se na nas
mogle sručiti s neba.
"Pa, da, i zato je baš šteta što su svi ti zapisi uništeni kad... znaš."
"Kad je planina ubila moju porodicu? Da. Strašna šteta. Alvine, da li bi mi dodao
još dve-tri trske? Ne mogu baš da ih dohvatim..."
Održavala je ravnotežu stojeći na samo jednom točku, a drugi joj se ludo vrteo
nad provalijom. Progutao sam i dodao joj nekoliko trščanih letvica. "Hvala", reče ona i
vrati se do grede na koju pade njen drugi točak, celom težinom; ali oni su rasa koja ima i
amortizere, pa je taj udar bio ublažen. "Gde sam ono stala? Aha, da. Bujuri i njihovo
pisanje po zidu. Predlažem da nađemo još toga, na mestu gde još niko nije gledao. Bar
niko od nas šest rasa koje smo ovde u izbeglištvu."
"A kako bi moglo postojati takvo mesto?" Moja vreća na grlu sigurno je
zalepršala od zbunjenosti, tako da sam više brborio nego govorio. "Tvoj narod je doleteo
na Jijo pre dve hiljade godina. Moj narod ne mnogo posle toga. Čak su i ljudi ovde već
nekoliko vekova. Svaki kvadratni centimetar Nagiba je ispitan, a svako bujursko nalazište
pregledano po nekoliko puta."
Hak ispruži sva četiri svoja oka prema meni.
"Tačno tako", reče ona.
Ta reč, izgovorena na angliskom jeziku, doplovila je sa timpanuma na njenoj
lobanji, obojena nekim čudnim prizvucima uzbuđenja. Zurio sam dugo u Hak, a onda
iznenađeno graknuo:
"Misliš, izvan Nagiba? Da se odšunjamo preko Procepa?"
Nije bilo potrebno to ni da pitam.
Da su Ifnine kockice samo malo drugačije pale, ovo bi bila sasvim drugačija
priča. Zamalo, zamalo da se sve ostvari onako kako je Hak predložila.
Prvo me je opsedala tim predlogom. Završili smo popravke na kamuflažnoj
konstrukciji i vratili se dokoličenju blizu brodova koji su mirovali usidreni ispod
ogromnih krošnji gingurv drveća, nadnetih nad more. Hak je nastavila, koristeći svoju
naročitu mešavinu g'kekijevske duhovitosti i huniške upornosti.
"Ma, hajde, Alvine. Zar nismo plovili desetak puta do stene Terminus i začikavali
jedno drugo smemo li ploviti još dalje? Čak smo i pošli stvarno dalje, jednom, i ništa nam
se nije desilo!"
"Plovili smo samo do sredine Procepa. Onda smo se veoma brzo vratili kući."
"Pa šta? Hoćeš da nam taj sram ostane zauvek? Ovo nam je možda poslednja
prilika!"