Gospodin Morček probudio se sa kiselim okusom u ustima i smehom koji mu
je odzvanjao u ušima. Bio je to smeh Džordža Ovena-Klarka, poslednja
stvar koje se sećao sa prijema kod Triad-Morgana. Kakav je to samo
prijem bio! Cela Zemlja proslavljala je prelazak u novi vek. Tri
hiljaditu godinu! Mir i napredak za sve i sreću u životu...
"Koliko si srećan u životu?" upitao je Oven-Klark, lukavo se
cereći, već dosta podnapit. "Hoću da kažem, kakav ti je život sa tvojom
slatkom ženicom?"
To je bilo neprijatno pitanje. Svi su znali da je Oven-Klark bio
Primitivista, ali s kojim pravom je ljudima to gurao pod nos? Samo zato
što se oženio jednom Primitivnom ženom...
"Volim svoju ženu", rekao je Morček srčano. "Ona je neuporedivo
bolja i pristupačnija od te gomile neuroza koju ti nazivaš svojom
ženom."
Ali, razume se, čovek ne može povrediti jednog debelokožnog
Primitivistu. Primitivisti vole nedostatke svojih žena isto onoliko
koliko i svoje vrline - možda čak i više. Oven-Klark se isceri još
lukavije i reče: "Znaš, Morčeku, stari momče, mislim da je tvojoj ženi
potreban pregled. Jesi li zapazio da u poslednje vreme nešto nije u redu
s njenim refleksima?"
Nesnosan idiot! Gospodin Morček lagano ustade, trepćući usled
jarkog jutarnjeg sunca koje se krilo iza zavesa. Mojrini refleksi - do
đavola, postojalo je zrnce istine u onome što je Oven-Klark rekao. U
poslednje vreme činilo se da Mojra nije više ona stara.
"Mojra!" pozva je Morček. "Da li je moja kafa gotova?" Nastade pauza. Zatim odozdo dopre njen jasan glas. "Samo čas!"
Morček navuče sportske pantalone još pospano žmirkajući. Hvala
Državi, naredna tri dana bila su praznik. Biće mu potrebna sva tri da se
oporavi od sinoćnjeg prijema.
Dole se Mojra motala unaokolo, sipajući kafu, savijajući salvete,
izvlačeći stolicu na koju će on sesti. On sede, a ona ga poljubi u mesto
gde je počeo da ćelavi. Voleo je da ga ljubi na mestu gde je počeo da
ćelavi.
"Kako je odjutros moja ženica?" upita on.
"Divno, dragi", reče ona posle izvesne pauze. "Jutros sam ti napravila sefinere. Ti voliš sefinere."
Morček zagrize jedan, savršeno ispečen, i srknu kafu.
"Kako se osećaš jutros?" upita je on.
Mojra mu premaza maslacem jedno parče tosta, a zatim reče: "Divno,
dragi. Znaš, sinoćni prijem bio je davan. Uživala sam u svakom
provedenom trenutku."
"Malo sam se nacvrckao", reče Morček iskrivivši usta u osmeh.
"Volim te kada si nacvrckan", reče Mojra. "Govoriš kao anđeo - kao
veoma pametan anđeo, hoću da kažem. Mogla bih da te slušam doveka." Ona
mu namaza još jedno parče tosta.
Gospodin Morček joj se nasmeši od zadovoljstva poput nekog blagog
sunca, a zatim se smrknu. Spusti sefiner i počeša se po vratu. "Znaš",
reče on, "imao sam mali sukob sa Ovenom-Klarkom. Govorio je o
Primitivnim ženama."
Mojra premaza peto parče tosta ne odgovorivši ništa i dodade ga na
gomilu koja je rasla. Zatim posegnu za šestim, ali on je ovlaš dodirnu
po ruci. Ona se povi unapred i poljubi ga u nos.
"Primitivne žene!" podsmehnu se ona. "Ta neurotična stvorenja! Zar
nisi srećniji sa mnom, dragi? Možda ja jesam Moderna - ali nijedna
Primitivna žena ne može te voleti onako kako te ja volim - a ja te
obožavam!"
Ono što je rekla bilo je tačno. Muškarac nikada nije mogao u
celokupnoj poznatoj istoriji da živi srećno sa neobnovljenom Primitivnom
ženom. Ta egoistična, pokvarena bića celog života zahtevala su da se
neko o njima brine i da im poklanja pažnju. Bilo je poznato da je žena
terala Ovena-Klarka da briše sudove. A ta budala se pomirila s tim!
Primitivne žene neprestano su tražile novac da kupe odeću i nakit,
zahtevale su da im doručak bude serviran u krevetu, izlazile su na
partije bridža, satima razgovarale telefonom i sama Država zna šta još.
Pokušale su da preuzmu poslove muškaraca. Konačno su dokazale svoju
ravnopravnost.
Pojedini idioti kao što je bio Oven-Klark odlučno su tvrdili da su one izvrsne.
Pod uticajem sveobuhvatne ljubavi svoje žene, gospodin Morček oseti
kako se oslobađa pospanosti. Mojra nije jela. Znao je da je to učinila
ranije, kako bi mogla sasvim da se posveti hranjenju njega. Takve
sitnice činile su tu razliku.
"Rekao je da ti je usporeno vreme reakcije."
"Stvarno?" upita Mojra posle izvesne pauze. "Ti Primitivisti misle da su sveznajući."
Odgovor je bio u redu, ali došao je sa prevelikim zakašnjenjem.
Gospodin Morček je postavio svojoj ženi još nekoliko pitanja, prateći
vreme koje joj je bilo potrebno da odgovori pomoću sekundare na
kuhinjskom časovniku. Usporavala je!
"Da li je stigla pošta?" upita je on brzo. "Da li je neko zvao? Da li ću zakasniti na posao?"
Posle tri sekunde ona otvori usta, a zatim ih ponovo zatvori.
Nešto strašno nije bilo u redu.
"Volim te", reče ona jednostavno.
Gospodin Morček oseti kako mu srce udara u rebra. Voleo ju je!
Ludo, strastveno! Ali taj odvratni Oven-Klark bio je u pravu. Bio joj je
potreban pregled. Mojra kao da je osetila o čemu razmišlja. Ona se
osetno skupi i reče: "Jedino želim da budeš srećan, dragi. Mislim da sam
bolesna... Hoćeš li me lečiti? Hoćeš li me uzeti nazad kada budem
izlečena?... I ne dopusti da me izmene... ne želim da budem promenjena!"
Njena svetla glava klonu na njegove ruke. Plakala je... nečujno, tako
da ga ne uznemiri.
"Samo će te pregledati, draga", reče Morček, trudeći se da zadrži
vlastite suze. Ali znao je... kao što je i ona znala... da je stvarno
bila bolesna.
Sve je to tako nepravedno, pomisli on. Primitivna žena sa svojim
prostim mentalnim tkanjem, bila je gotovo imuna na ovakve slabosti. Ali
osetljiva Moderna žena, sa svojim tanano uravnoteženim osećanjima, bila
im je suviše sklona. Krajnje nepravedno. Jer Moderna žena sadržala je
sva najtananija, najdragocenija svojstva ženstvenosti.
Sem otpornosti.
Mojra se ponovo skupi. S mukom se podiže na noge. Bila je veoma
lepa. Bolest joj je oblila obraze rumenilom, a jutarnje sunce joj je
posvetlilo kosu.
"Dragi moj", reče ona. "Zar mi ne bi dozvolio da još malo ostanem?
Možda ću sama ozdraviti?" Ali pogled joj odluta u daljinu.
"Dragi..." Brzo se pribrala, pridržavajući se za ivicu stola. "Kada
budeš imao novu ženu... pokušaj da se setiš koliko sam te volela." Ona
sede, bezizražajnog lica.
"Idem po kola", promrmlja Morček i požuri napolje. Da je još malo ostao i sam bi zaplakao.
Na putu do garaže osećao se obamro, umoran, slomljen. Mojra
bolesna! A moderna medicina sa svim svojim velikim dostignućima nije
bila u stanju da joj pomogne.
On stiže do garaže i reče: "U redu, napolje."
Lagano, njegova kola iziđoše i zaustaviše se pored njega.
"Nešto nije u redu, šefe?" upitaše ga kola. "Izgledate zabrinuti. Još ste mamurni?"
"Ne... u pitanju je Mojra. Bolesna je."
Kola su za trenutak ćutala. Zatim meko rekoše: "Veoma mi je žao, gospodine Morček. Volela bih da ja mogu nešto da učinim."
"Hvala", reče Morček, srećan što ima uza se prijatelja u ovim trenucima. "Bojim se da tu niko ništa ne može."
Kola unatraške odoše do izlaza i Morček pomože Mojri da uđe unutra. Kola lagano krenuše.
Vladala je tanana tišina dok su se vraćali u fabriku.
