Činilo se da je svet isti, ali on to nije bio.
S datumom je sve bilo u redu: jun, 1990. I Čikago je izgledao kao Čikago, ali nešto s njim nije bilo u redu.
Nalazio sam se u baru na Mičigenu i ispijao krvavu Meri kada sam počeo da sumnjam da sam premešten.
Barmen je govorio o lunarnoj bazi koju smo podigli i o tome kako neće proći mnogo vremena pre no što počnemo da šaljemo ljude na Mars. Običan razgovor. Ali on tada reče: "Baš šteta što su Armstrong i Oldrin nastradali na taj način na Mesecu. Trebalo je da uspeju."
Pa, to nije bila tačno... jer Apolo jedanaest je uspeo. Ceo put prošao je u redu. Do đavola, čak sam razgovarao sa Armstrongom na Floridi šest meseci posle misije. I ja učestvujem u toj svemirskoj igri kao jedan mali zavrtanj u NASA-i. Između ostalih stvari, pravim i male zavrtnje koji se ugrađuju u noge LM-a.
Tako sam sada bio zapanjen onim što je ovaj čovek govorio. Ali nisam počeo da se raspravljam s njim. Nisam neki emotivan tip; u svemirskim istraživanjima jača osećajnost nije poželjna.
U Čikagu postoji nekoliko manjih parkova. Jedan od njih posvećen je početkom sedamdesetih godina trojici momaka sa Meseca: park Apolo. Uzeh taksi da pogledam spomenik.
U mom svetu, iznad ploče posvećene čovekovom prvom putovanju na Mesec stoje Armstrong, Oldrin i Kolins izliveni u bronzi. U ovom svetu, na tom mestu bila su postavljena neka tri druga momka.
Premešten sam.
Ja sam čovek bez predrasuda. Oduvek sam bio spreman da prihvatim činjenicu da paralelni svetovi postoje u našoj vasioni, ali nikada nisam lično iskusio pomak iz jednog u drugi.
Želeo sam da budem siguran, pa sam neke stvari proverio.
Pronašao sam da je Robert Kenedi postao predsednik posle Džonsona. Sirhanov metak je promašio. Kaliforniju jeste pogodio zemljotres zbog koga su svi bili silno zabrinuti 1968. Izgubili su L. A. i veći deo San Franciska. Vijetnam je bio napušten kada je Kenedi naredio opšte povlačenje u proleće '69. Bilo je tu još takvih stvari.
Vi već shvatate zašto sam poverovao.
Sablasni deo je nastupio kada sam počeo da razmišljam o sebi... onom drugom ja, onom ja u ovom svetu. Da li još stanujem u Šorherstu u River Forestu? I da li sam još oženjen?
Na oba pitanja odgovor je da. Imena su se na lazila na sandučetu: gospodin i gospođa Montgomeri K. Vilson.
Ali šta sam mogao da preduzmem u vezi s tim? Nisam mogao tek tako da se popnem i predstavim sebe samome sebi.
Da bih živeo u ovom svetu bilo mi je potrebno novo ime i novo lice, ali za to je bio potreban novac. A ja sam u novčaniku imao svega dvadeset dolara. Moraću da krivotvorim neke čekove kao Monti Vilson. Moraću da rizikujem.
Smatram, odista, da bi sve ispalo dobro da me nije kopkala ta nesreća na Mesecu i da nisam otišao da se o njoj obavestim u biblioteci. Tada sam saznao istinu koja me je pogodila: jedna noga na LM-u se slomila i to je bio pravi uzrok pada. Jedan zavrtanj nije izdržao pritisak.
Jedan od mojih.
Ne, Montgomeri K. Vilson nije bio okrivljen. Hladno je izjavio pred novinarima da je ugao sudara sa stenjem bio toliki da bi pukao bilo koji zavrtanj; čak je i NASA podržala njegov iskaz.
Ali ja sam znao da je lagao. Nijedan moj zavrtanj ne bi se slomio ni pod kakvim uslovima. Što je značilo, jasno i jednostavno, da je Monti Vilson loše obavljao posao.
Bio sam ubica. Ubio sam Nila Armstronga i Baza Oldrina.
Ova činjenica je bar rešila moj problem šta ću raditi i ko ću biti u ovom svetu: biću ja.
Ali kao prvo, razume se, morao sam da se otarasim onog drugog ja.
Što uopšte nije bilo teško. Pratio sam sebe dok sam napuštao stan, dve večeri uzastopce. A onda, treće večeri, upotrebio sam nož i zakopao telo. Nisam osećao krivicu, jer sam znao da sam kaznio čoveka koji inače nikada ne bi bio kažnjen. Bio je to moj dug društvu.
Stvari su glatko nastavile da se razvijaju. Bez po muke uklopio sam se u novi svet, a ni moja žena nije ništa posumnjala.
Sada, dok ovo pišem, jedini je problem što me neki čovek prati već nekoliko večeri.
Razume se da znam ko je on.
Monti Vilson.
I siguran sam da namerava da me ubije.
