Maks je bio običan pisac. Nije živeo od svog pisanja pisao je samo iz svog ličnog zadovoljstva. Pisao je svašta. Od horora i sf-a do ljubavnih romana. Te ljubavne je prodavao različitim tinejdžerskim časopisima i tako je ubirao sebi joč koju kintu. Međutim horor mu je bila omiljena vrsta literature. Nikad nije verovao u duhove, veštice i vampire čak se nikad nije ni uplašio horor filma ali jednostavno voleo je to da piše. Voleo je istražuje ljudski strah i maštu. Bio je prilično miran i povučen tip. Žene ga nikad nisu preterano interesovale možda zato čto nikad nije imao hrabrosti da im priđe. Na poslu je kratko bio u vezi sa koleginicom ali to definitivno nije išlo. Njegov život su bile njegove priče a ni sam nije znao dokle ga mogu odvesti.
Bila je to sreda uveče. Maks je sedeo za svojim računarom i pisao. Pisao je priču o čudovištu koje juri jadne ljude po močvari. Znao je da je ta priča nula ali jednostavno vremenom je gubio inspiraciju. Kao da mu je to bilo prokletstvo. Gubio je inspiraciju i bio je u svojevrsnoj depresiji. Zašto nema sad inspiraciju kad mu je najpotrebnija. U tim mislima se zavalio u stolicu i zadremao. Probudio ga je glas. Tanušan gotovo dečiji.
-Šta bre pišeš to to ti je sranje možeš ti i bolje.
Pogledao je iza sebe ali nije nikog video. Je pogledao na vrh monitora i ukočio se. Tamo je stajao leprikon, mali čovečuljak, nwe baš kao iz irskih priča, nije imao zelenu kapicu bio je obučen u odelo mrke boje i imao je zelele prodorne oči. Gledao ga je hipnotički tako da je uspeo samo da progovori, ko si ti.
- ko sam ja, pa i sam znaš. Sto pitaš nešto što znaš
- Šta hoćeš-
- Nije bitno šta ja hoću već šta ti hoćeš. Ja sam tu da ti pružim ono što sam sebi ne možeš.
- Kako to misiš?
- Tebi treba inspiracija, a meni trebaš ti. Na posletku ja sam samo leprikon meni treba čovek da mu sedim na ramenu, a tebi treba savetnik.
- Ajde da te vidim onda.
Seo je i počeo da piše. Bila je to priča o čoveku koji ide da se sveti bivšoj devojci jer ga je ostavila. Inspiracija nikad nije bila veća. Pisao je celu noć i pred zoru je zaspao. Probudio ga je sat i znao je da mora na posao. Usput mu je leprikon non stop bio na ramenu.
-Dobro smo sinoć radili, večeras moramo bolje.
-Gde ćeš ti sad, ostaješ sa mnom.
-Ne biću tu večeras, večeras ti trebam.
Na poslu je bio dan kao dan. Maks nije obraćao pažnju na kolege već je non stop bio zaokupljen leprikonom. Nikad nije verovao u takve stvari ali ipak, šta je tu je on je tu pa mora. Krenuo je kući nikad srećniji. Znao je da ga čeka još jedna noć odličnog pisanja. Tako je i bilo. Pisao je o ubici koji se zadovoljava time što čeka svoje žrtve u mraku a onda ih ubija brijačem pa im vadi srce nebi li popio malo krvi. Jutro je ponovo dočekao za kompjuterom i krenuo je na posao. U stomaku je osećao neku mučninu i predpostavio je da je od toga što nije dva dana pošteno spavao. Odlučio je da šefa pita za koji slobodan dan. Šef mu je to odobrio bez problema, na kraju on mu je bio jedan od najboljih radnika, neka pomislio je neka se momak odmori malo. Kući je prvo legao da spava. Probudio ga je leprikon.
- hajde imamo posla.-
Zadovoljno je ustao i seo za kompjuter. Pitao ga je da li pišemo dalje. Da odgovori mu leprikon idemo dalje ali još nismo završili od sinoć priču. Da, da moramo prvo da to završimo. Krenuli su, pisali su dalje o zločinima nepoznatog manijaka, pisao je da je on u stvari došao iz samog pakla i da ubija iz pukog zadovoljstva. Nije prekinuo ujutru. Nastavio je da piše. Dremao je za kompjuterom ali je i dalje pisao. Nije osećao umor, ništa. Nije jeo nije pio vode samo je pisao. Na kraju je i pišao u gaće jer nije hteo da ustane da prekine priču koja je polako postala roman. Pisao je i dalje. Leprikon je stajao je na ramenu. Pričao mu je šta da piše. Lik je i dalje ubijao nije bilo mogućnosti da se zaustavi.
- Kako ću završiti.-
- Pusti mene da mislim o tome. Kad to budeš završio ja ti više neću trebati. To će biti tvoj roman života. To će biti to.
Nastavio je. Prste gotovo da nije ni osećao aglad i žeđ su mu bili strani. Završavao je priču kad je policija upala. Uhvatili su ga i odveli u stanicu. Bio je optužen za nekoliko zverskih ubistava. Nije mu ništa bilo jasno. Opisi ubistava su se poklapali sa njegovom knjigom ali on ih nije počinio. Na kraju krajeva on nije napuštao kuću danima. Policija u to nije verovala. Prvo njegova priča o leprikonu koji mu je sve to pričao im je bila neverovatna.
- Bio je tu, leprikon mi je sve ispričao-
-Da, da, mnogi tako tvrde. Samo da nisi ti jer tako.-, reče stariji inspektor Andreas koji je u karijeri što šta video ali ovako nešto nikad. Takvog ubicu nije video zasvojih 20 godina karijere. Nikako nisu mogli da mmu uđu u trag, zaklao bi žrtvu izvadio bi srce a onda nestao. Sve je bilo tako dok jednog dana nisu našli njegove otiske prstiju i potvrdili da je to on.
- Ali mogu da dokažem, seti se Maks. Proverite ne mom kompjuteru u vreme ubistava sam pisao. To može da se vidi.-
-Već smo proverili kompjuter. Na njemu nema ništa.-
To ga je zaledilo. Kako nema ništa. Ali on je pisao sve to. Bio je poražen. Leprikona nije bilo nigde. Nije se više branio. Samoje ponavljao daje leprikon kriv za sve.
Na sudu imje bilo lako. Odveden je u mentalnu instituciju kao očigledno lud čovek. Bio je zatvoren u ćeliji bez prozora i sa zidovima obloženim jastucima. Nije reagovao ni na šta. Mislio je samo o tom leprikonu koga sad nema. Prolazili su dani, meseci a njega nije bilo. Na kraju jedne noći se pojavio.
-Zdravo Makse, nismo se videli neko vreme-
- Ti, šta si uradio sa mnom, ja nisam nisam ubio one ljude, to je bila samo priča, tvoja priča.-
-Zar je. Ti si bio kriv ti si to uradio, samo ti, oživeo si priču, uspeo si, priča je sa tobom počela da živi.-
- Ali ja nisam-
-Jesi, jesi samo što se ne sećaš. Ja sam bio tu pričao sam ti čta da radiš, jasam ti bio inspiracija, na kraju ja sam samo leprikon, nisam jak nisam neka sila.-
- Znači ja sam bio oruđe u tvojim rukama, ti si sa mnom komandovao.-
- Ajde misli tako ali opet ti se nisi ni najmanje bunio. Bio si kao ovca.-
I onda je počeo da se priseća. Stajao je u mantilu u haustoru, i prvo je ubio jednu prostitutku koju je jednostavno zaklao da bi onda gledao kako život nestaje u njenim očima, zatim bi joj samo izvadio srce iz koga je kapala sveža krv, prineo bi to ustima i počeo da pije. Kad bi završio svoj krvavi pir otišao bi kući oprao mantil i seo da piše.
-Šta je sa mojom pričom.-
-Evo je-, reče leprikon i izvadi ukoričene papire na kojima je na prvoj strani pisalo „ Krvavi pir od Maksa Nojtela“
- Daj mi moju knigu-
- Nije to tvoja knjiga Maks, to je naša knjiga, tvoja knjiga života, to je ono što je moje. Ti si dobio inspiraciju ali ja uzimam ovaj deo. Moji će se barem smejati lepo kad budu ovo čitali.-
-Ali zar ti nisi leprikon, dobro biće iz keltske mitologije, pomagač, savetnik-
- Daj Makse, ti misliš da su te priče tačne, da su tačne ne bi bile legende. I uostalom ko još veruje u leprikona-, reče to i nestade, ostavljajući Maksa da do kraja svog života se pita šta mu je sve ovo trebalo.
