Za sve ljubitelje fantastike
 
PrijemPortalKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Share | 
 

 Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 03, 2010 3:27 pm

First topic message reminder :

PRVA GLAVA
Sve je bilo u najboljem redu. Razume se, nisam zarađivao baš mnogo. Malo ko i jeste... sem onih koji su uspeli da otkriju nešto zaista veliko, a malo nas je bilo takvih. Ali kako sam dosta dobro prolazio, sindikat je bio zadovoljan što
mu deonice ne gube vrednost. Nisu bili baš pot-puno zadovoljni, što je i shvatljivo, ali odlucili su da de6ku pruze
priliku. Još me smatraju dečkom, iako mi je dvade-set sedam godina.
Mozda bi trebalo da objasnim sta je to sindikat, Ta reč zvući dosta vazno, ali njeno znacenje u stvari nije takvo. To je tek grupica ljudi iz starog rodnog grada Mii-vila koji su izdvojili deo svojih ušteñevina kako bi dečko opijen Mesecom, koga su pratili kako odrasta, mogao da ode tamo i okusa srecu. Ne bi se baš moglo reci da sam ih Iako na to nagovorio... što je i razumljivo, jer u pitanju su prosefini, konzervativni ljudi iz jednog malog grada. Tu je Mel Adams,
bankar, Toni Dzons, berberin, i veliki Den Olson, koji je drzao prodavnicu i još otprilike desetorica dru-gih. Mislim da
su jedino pristali stoga da bi kasnije mogli o tome da razgovaraju. Ne može svako da kaze kako ima novae ulozen na
Mesecu.
I tako sam se ja kotrljao u traktoru i razmišljao o svima onima koji su ostali kod kuce, zadovoljan što se konacno
vracam u Kunskin posle četiri dana provedena Tamo Napoiju. Nemojte me pitati zasto ga zovu Kunskin, ili zasto mesto pored Sombergera nazivaju Vraninim Mamcem ili ono drugo naselje u Arhimedu, Gladnim Praskom. Covek bi
pomislio da će tim mestima nadenuti sija-set maštovitih naziva kao što su imena svih onih naučnika po kojima su
krateri nazvani, ili da će se bar zvati Lunagrad, ili Mesecgrad, ili da će njihova imena imati bar nekog srnisla. Ali
pretpostavljam da to tako i biva. U danima kada je Mesec bio još jako udaljen, sasvim je bilo u redu da se mestima na
njemu nadevaju sva ta otmena imena, ali kada su ljudi stigli u njih, izabrali su stara, bliska im imena, koja su ih
podsećala na dom.
3
Proveo sam četiri dana napolju sevrerozapadno od Tihoa, a to je bilo baš neko ludo mesto - sve kao da je bilo okrenuto
naglavce - ali nisam loše prošao. Sakupio sam prilično veliku vreću lišajeva koje sam potom smestio u frižider, a
rezultati testa koji sam na brzinu obavio pokazali su mi da su puni mikroba.
Približavao sam se Piktetu, od koga mi je bilo potrebno manje od sata do kuce, kada sam ugledao još jedan traktor.
Spuštao sam se niz padinu koja je oivicavala jednu stranu male odsecene udoline kada sam primetio taj sjaj, na samoj
ivici senke. Zadrzao sam pogled na torn sjaju, pitajuci se nije li to mozda sloj stakla. Unaokolo ima mnogo vulkanskog
stakla. Od njega se uglavnom i stvaraju zraci, a najtananiji zracni sistem na Mesecu nalazi se u oblasti Tihoa.
Ne znam sta me je to nagonilo da i dalje osmatram, ali mora da me je nešto u vezi s tim nagnalo da se prepadnem.
Posto covek prozivi ovde otprilike nekoliko godina, stice odredeno osecanje za takve stvari; u lobanju vam se usadi
neka vrsta otiska. A ishod toga je to, da je covek, ne znajuci zapravo zasto, u stanju da smesta uoci sve što je
neuobicajeno. Na Zemlji bi to sigurno nazvali njuhom za nešto, ali ovde je ta reč, nema sumnje, neprimerena.
Okrenuo sam traktor i uputio se niz padinu, krenuvsi u pravcu odakle je dopirao taj sjaj. Suzi, moj pas-tragac, pojavi se
iz radija, gde se odmarala, sakrivala, ili sta je već tamo radila. Sela je na obod tocka i stala uzbudeno da se meskolji,
dok su iz nje izbijale varnice. Ili su bar na to licile, premda, u stvari, nisu bile prave varnice.
Neki meteorit pogodio je traktor. To me je na smrt preplasilo. Uvek vas uplaši - ne toliko zvuk koliko saznanje da je
mogao biti veliki i da je mogao oznaciti kraj svemu. Ovaj verovatno nije bio veci od jednog milimetra - poput malo
krupnijeg zrna peska. Ali kretao se brzinom od nekoliko milja u sekundi i sadrzao je stoga dosta veliku snagu.
Stigao sam do podnozja padine i krenuo preko dna male udubine tako da sam sada mogao jasno da vidim da sjaj potice
od traktora za mesec. Bio je nepomican i u bli-zini nisam nikoga zapazio. Izgledalo je kao da stoji parkiran, a cinjenica
da ga je neko parkirao na suncu sasvim blizu senke, govorila mi je da je u pitanju potpuni ludak ili pravi-zutokljunac.
Kada covek parkira vozilo za vreme mesečevog dana uvek se trudis da ga parkira u senci.
Na Mesecu je vrucina, ne slusajte one koji vam tvrde suprotno. Ovde, u polarnim oblastima, nije tako toplo kao u zoni
ekvatora, ali ipak je dosta toplo — posle podne se temperatura popne na 250° Celzijusovih. Razume se da je svako
snabdeven jedinicama za hladenje, ali one trose za svoj rad dosta energije, a na Mesecu postoje dve dragocenosti -
energija i kiseonik. Svako ih gomila kao kakav tvrdica. Ne stoga što nemamo dovoljno energije, atomici sadrze mnogo
energije. Vec stoga što voda nikada dugo ne potraje, tako da se mora sakupiti dosta vode za turbine na paru.
" Sasvim sam se pri'blizio torn traktoru i iskljucio tur-! bine. Stavio sam slem na glavu i čuo kako je brava skljoc-nula,
a zatim ga pljesnuo odozgo kakp bi cvrsto nalegao. Kada ste napolju na povrsini, pa niakar se nalazili i u traktoru, uvek
na sebi morate imati skafander. Tako da, ako meteorit zdrobi traktor a vi prezivite, ili ako u njemu napravi veliku rupu,
imate još jednu priliku. Mada, ako baš zelite istinu, ta vam druga prilika ne
Otvorih vrata koja su vodila u vazdusnu komoru. Kada sam se nasao unutra, gurnuh polugu koja je zatva-rala
unutrašnja vrata,. a zatim otvorih ona spoljasnja. Ispuzah napolje poput crva iz jabuke. Taj nacin izlazenja nije baš
previse otmen, ali principi inzenjerstva su razbo-riti, a to je veoma vazno. Ovde na Mesecu dostojanstvo baš nije na
ceni.
Cim sam promolio glavu, sjaj me je zaslepio. Zaboravio sam da spustim filterski vizir. On vam nije potreban u kabini,
posto vizirska ploca poseduje vlastiti filter. Bio sam kivan na sebe, ne zato Ito sam bio zaslepljen, već stoga što sam
zaboravio. Izgledi da docekate starost nisu baš veliki ako pocnete da zaboravljate čak i nevaznije stvari.
Nisam mogao da dohvatim vizir, posto su mi ruke bile prikljestene, tako da sam prvo morao da se izmigoIjim pre no
što budem u stanju da spustim vizir. Stoga sam cvrsto zatvorio oci, ne otvarajuci ih dok nisam uspeo da oslobodim
sake.
Prva stvar koju sam ugledao bila su otvorena spoljasnja vrata na parkiranom traktoru, tako da rni je bilo jasno da je
onaj ko se nalazio unutra sada bio napolju. Osetio sam se pomalo glupo zbog trenutne panike koju sam osetio. Ali time
što sam prisao nisam ucinio ništa neocekivano. Covek ne srece baš puno ljudi kada je napolju, te je znak dobrog
vaspitanja zaustaviti se i pozdraviti se.
Krenuh prema torn traktoru i tek tada uocih okruglu rupu pravilnog oblika na vizirskoj ploci.
Pojacah jacinu svog radija u skafanderu: »Ima li koga?«
Nije bilo odgovora. A Suzi koja je izisla zajedno sa mnom, uzbudeno je poigravala ispred mene, trepcuci i seyajuci.
Bez obzira na to sta mislite o njima, ponekada su psi tragaci ugodno drustvo.
»Zdravo«, povikah ponovo, »Da li vam je potrebna pomoć?«
To je bilo baš glupo pitanje. Taj meteorit mora da je prošao pravo kroz kontrolnu tablu, tako da je traktor po svemu
sudeci bio neupotrebljiv. Jedan petoparac bi go-tovo sasvim ispunio rupu, što znaci da je bio dovoljno ve-liki i da je
verovatno napravio pravu zbrku.
Do mene dopre jedan slabasan glas.
»Zdravo. Možeš se slobodno kladiti da mi je potrebna
pomoć.«
Bio je to neki čudan glas. Zvučao je ženski.
- »Kolika je šteta?*


Poslednji izmenio Gajnan dana Sre Dec 01, 2010 11:38 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net

AutorPoruka
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 20, 2010 11:12 pm

nisu bile deo mene. Moje »ja« stajalo je po strani i nije ga bilo briga sta se dogadalo sa nogama: na taj na-cin one su se
kretale i dalje.
Uspinjali smo se tragom. Hodali smo kada je to bilo moguce, a tamo gde nije - pomagali smo se &akama i ko-lenima.
Ali nijednom nismo zastali. Povremeno bismo se okliz-nuli i maio vratili unazad, ali odmah bismo nastavili da se
uspinjemo.
Jer proganjala me je luda ideja da će nas tragaci ost~ aviti na miru i udaljiti se ako stignemo do oboda.
Emilija je gotovo sve vreme dahtala, ali ja sam je terao napred. Zelela je da se zaustavi i odmori, ali ja joj to nisam
dozvoljavao. Kada bi pala, podigao bih je, postavio na noge i stao da guram otpozadi.
Znao sam da me mrzi. Rekla mi je to.
Bilo je to prokleto nedolicno, ali mi smo napredovali po tragu.
Potpuno sam izgubio pojam o vremenu. Izgubio sam osedanje za. razdaljinu. Trag je predstavljao nešto što se protezalo
navise, u beskonacnost.
Stoga sam bio iznenaden... ne srecan, nisam odah-nuo niti osetio slast pobede, već sam bio krajnje iznenaden... kada se
trag pred nama suzio i tie, umesto da na-stavi navise, pocelo da se spusta.
Neko neodredeno secanje kaza mi da je to i bio nas pilj, da je ovo konacno bilo mesto ka kome smo se kretali, da smo
stigli u sigurnost. t
Emilija se srusila na tie, a ja sam se klatio dok se ona scucurila pored mojih nogu; jedino sam se još nadao da cu imati
dovoljno snage da je odvucem do prikolice.
Ali nešto nije bilo u redu. Nesto uopste nije bilo u redu. Mozak mi je bio tako zamagljen usled premora da do njega nije
odmah doprlo sta nije u redu. Ali konacno sam shvatio.
Nigde nije bilo nikakve prikolice?
Stajao sam zureci u mesto na kome smo je parikirali i znao sam da se u pogledu toga nisam mogao prevariti. Neko ju je
pokupio i vratio u Kunskin.
To je, znao sam, bio kraj. Bas smo bili glupi što smo se uspeli tragom čak dovde; sasvim uzaludan napor. Isto tako,
mogli smo ostati tamo dole, ususkani u svojim post-eljama od prasine, i mirno zaspati.
Cak i kada bismo mogli da predemo sve te milje koje nas dele od Kunskina, ne bismo imali dovoljno kiseonika.
Znao sam da smo pobedeni.
Ovog puta bio sam ubeden u to.
Ukoceno sedoh na tie pored Emilije.
Pruzih ruku i potapsah je po ramenu.
»Zao mi je, devojko«, rekoh. »Prikolice nema. Nismo uspeli.«
Ona se podize i dopuza do mene. Ispruzih ruku i povu-koh je blize. Jednom rukom me je obgrlila. To baš nije tako
romanticno kao što zvuci. Skafander jednostavno nije baš najpodesnije odelo za tako nešto.
»Bas me briga*, rece ona.
Ni mene nije bilo briga. Cinilo mi se da zivot i nije neka vredna stvar koju bi covek trebalo da zadrzi. Ne, ako je on
podrazumevao još jedan korak, ako je za njega trebalo platiti još jednu minutu budnosti; ne ako je zahtevao još jedan
atom snage.
Podigoh pogled i videh tragace koji su se spremali da se spuste.
»Pa dobro, vi kopiladi*. obratih im se. »Sada smo spremni. Dodite po nas.«
Jer to i ne bi bilo tako loše. Imali bismo veliko drustvo i o mnogo cemu da pricamo; bilo bi mnogo neverovatnih prića.
I vrlo verovatno, mnostvo krajnje zanimljivih ljudi. Mozda bi nam se i dopalo... da ta stvar sa nasom susti-nom, nas
zivot, nasa dusa, nazovite to kako vam drago, bude, mozda zauvek, uhvacena i ostane postojana u ne-kom bi<5u koje
se sastoji od ciste energije.
To nije bilo hriscanskoustrojstvo; nije bilo čak ni pa-gansko; to ustrojstvo nije pripadalo nijednom zemaljs-kom nacinu
razmisljanja, ali iznad nas je lebdela jedna nesumnjivo tudinska cinjenica.
A medu tim mnostvom tamo gore sigurno će se naci i jneki dobar i pravi Zemljanin... Bril i clanovi Trece lu-"narne
ekspedicije, kao i ekipa koja je trebalo da vrsi ~~emeravanja, te clanovi spasilacke ekipe koji su posli da xiku ekipu za
premeravanje.
Ali ko su bili ostali? Sa kojih udaljenih zvezda? I koja |e bila svrha njihovog boravka ovde?
Veseli ljudi iz vaseljene? Horde iz spoljasnjeg sve-mira? Gospoda pustolovi iz Galaksije?
A regrutovanje im nije bilo strano. Nisu se libili da scepaju još koje bice kada im se ukaze prilika. Jer sasvim je bilo
jasno da su oni zarobili lunarnu ekspediciju, da su narnamili ekipu za premeravanje, da su vodili spasilacku ekipu. A
takode su dobro prikrivali svoje skroviste, tako da ga nije mogao uociti nijedan brod u prolazu, jer tanak oblak koji su
sacinjavali a koji je lebdeo iznad skrovista, bez sumnje je zamagljivao vidik.
Oni su bili ti, pomislih. Oni su predstavljali inteligen-ciju koja je stajala iza svega. Dijamant je predstavljao tek pristali
dodatak, ugrabljen mozda zbog svojih korisnih osobina sa neke neznane planete, iz sastava nekog sunca koje se ne vidi.
A mahovina... da mahovina nije mozda predstavljala zamku koju su postavili ljudima, ljudima koji su tragali za njom,
znajuci da će, pre ili kasnije, neko u potrazi za izvorom mahovine stići i onamo i postati naredna zrtva?
»Robin Hud«, rekoh. »šta rece, Krise?«
»Samo razmisljam. To je jedna stara prića koju sam kao decak procitao.*
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 20, 2010 11:14 pm

Oblak se spustao i meni je bilo jasno da vise nema potrebe za nagadanjem. Uskoro cemo moci da pitamo sve što nas
zanima i dobicemo odgovore na svoja pitanja.
Cvrsce stisnuh Emiliju i ona promrmlja nešto što ni-sam dobro čuo. A za sve to vreme tragaci su se spustali u obliku
zlatnog tusa.
Gotvo su već stigli do nas kada nas obasja snop ras-kosne svetlosti u cijem se sredistu nadosmo; bila je to plamteca,
zaslepljujuca svetlost koja je dopirala ispod nas, sa padine.
Nekako se uspravih na noge i iza svetlosti ugledah tamne obrise nekog vozila koje se skripuci pelo uz pa-dinu.
Povukoh Emiliju da ustane.
»Neko je dosao po nas!«, povikah.
AH taj povik je vise licio na neki hrapav, iznemogao
sapat.
Vozilo postrance dospe do nas i mi posrcuci kre-nusmo ka otvoru. Pogurah Emiliju nagore i sacekah dok nije uspela da
se probije unutra.
Dok sam cekao, bacih pogled navise i videh kako se tragaci lagano dizu sve vise.
Mahnuh im.
•Drugi put«, rekoh.
Zatim se uvukoh kroz otvor.
Dopuzah do poda i uspravih se na kolena. Smakoh slem unazad i punim plucima udahnuh svez vazduh koji mi se učini
tako dobrim da se umalo udavio.
A unutra se nalazio doktor Viters, u svoj svojoj veli-cini, dok se oslanjao na kontrolnu tablu srecan poput kak-vog
deteta.
»Vi!«, izvalih.
On se isceri poput pijanog klovna.
»Jesi li ih pronašao?« zapita on. »Da li si pronašao mahovinu?«
»Tone mahovine«, odvratih. »Vise no što mozete do kraja života da iskoristite.«
»Ostali su rekli da se ti nikada ne bi ni priblizio Ti-nou. Govorili su da si suviše pametan, da bi tako nešto uci-• do. Ali
ja sam znao da nisi. Kada sam onomad razgova-rao sa tobom, znao sam da ces krenuti u potragu za
a.«
»Slušajte, doktore«, zaustih. »Mi nismo...« •Ostao sam i cekao te«, rece doktor, »dok su se ostali lazmileli po padini.
Ali, na kraju, bilo je tako kasno da 1 am mislio kako se vise neces pojaviti. Tako sam krenuo nazad. A onda je pocela
da me muci savest. šta ako sam krenuo samo pola sata prerano?, upitah se. šta ako se Kris pojavio samo deset minuta
posto sam otisao? I tako sam okrenuo i vratio se da proverim da li si stigao.«
»Hvala, doktore«, rekoh.
»I«, nastavi doktor vragolasto što mu baš nije prista-jalo, »ko bi pa mogla biti ova darna?*
Pogledah u Emiliju. Bila je skinula slem i mislim da sam tada, prvi put, video koliko je lepa.
»Mozda«, rekoh mu, »najbogatija osoba na Mesecu ovog trenutka. Najhrabrija. I najslada.*
Emilija mi se osmehnu.
STVAR U KAMENU
PRVA GLAVA
Hodao je po brdima i bio svestan onoga Stq su ta brda videla kroz geoloske ere. Osluškivao je zvezde i razabirao sta su
govorile. Pronasao je stvorenje koje je lezalo zarob-ljeno u kamenu. Popeo se na drvo po kome su se u jedno drugo
doba penjale divlje macke na svom putu do jazbine, što su ih u samom procelju litica izdubili dugotrajni ve-trovi i kiše.
Ziveo je sam na jednoj trosnoj farmi smeste-noj na visokom i uskom grebenu sa koga se pruzao po-gled na usce dve
reke. A njegov najblizi komSija, jedan krajnje ruzan covek, odvezao se u sediste okruga, koje je bilo udaljeno trideset
milja, da saopsti serifu kako je ovaj citac brda, ovaj osluskivac zvezda, zapravo kradljivac pilica.
Serif je navratio kroz otprilike nedelju dana i prešao preko dvorista do trema okrenutog prema recnim brezulj-cima, na
kome je osumnjiceni sedeo na stolici za ljuljanje. Serif se zaustavio kod stepenika koji su vodili na trem.
»Ja sam serif Harli Sefard«, rece on. »Bio sam u pro-lazu. Ima već nekoliko godina kako nisam zalazio u ovaj deo
&ume. Vi ste ovde novi, zar ne?«
Covek ustade i pokaza prema drugoj stolici. »Ovde sam otprilike tri godine«, rece on. »Zovem se Valas Danijels,
Popnite se i posedite malo sa mnom.«
Serif se pope uz stepenice i njih dvojica se rukovase,
a zatim sedose.
»Vi ne obradujete zemlju na farmi«, primeti serif.
Polja zarasla u korov prostirala su se do same ograde koja je okruzivala dvoriste.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 20, 2010 11:17 pm

Danijels odmahnu glavom. »Gajim samo ono što mi je potrebno, moglo bi se reci. Nekoliko kokosaka radi jaja.
Nekoliko krava radi mleka i maslaca. Pokoje prase radi mesa... komsije mi pomazu pri klanju. Razume se, tu je i basta,
ali to je otprilike sve.«
»I to je dovoljno*, rece serif. »Ovo mesto je vrlo istro-seno. Stari Ejmos Vilijams je dopustio da propadne. On nikada
riije bio dobar farmer.*
»Zemlja se sada odmara«, izjavi Danijels. »Treba joj dati deset godina... dvadeset da bi bilo još bolje... i ona će ponovo
biti spremna. Za sada su joj potrebni samo zecevi, mrmoti i poljski misevi. Razume se, i puno ptica. Imam najlepše jato
prepelica koje je covek ikada video.«
»Nakada je ovo bila zemlja veverica«, rece šerif. »I rakuna. Pretpostavljam da kod vas još ima rakuna. Jeste li lovac,
gospodine Danijels?*
•Nemam pušku«, odvrati Danijels.
Serif je sedeo duboko zavaljen u stolicu i lagano se Iju-ljao.
»Bas je lepa ova zemlja ovde«, izjavi on. »Narocito kada lisce pocne da menja boju. Ima mnogo belogoricnog drveca, a
ono je tako raznobojno. Ali, i neravna je ova vasa zemlja, u to nema sumnje. Uglavnom se stalno ne-kuda penje, a
potom opet spusta. Ali lepa je.«
»Stara je to zemlja«, rece Danijels. »Poslednje more se iz oye oblasti puvuklo pre više od četiri stotine miliona godina.
Postoji kao kopno još od kraja silurijana. Sem ako ne podete prema severu, ka Kanadskoj brani, nema u ovoj zemlji
mnogo mesta koja se u starosti mogu meriti sa ovim.* ' '
»Jeste li vi geolog, gospodine Danijels?*
»Pa i nisam Samo sam zainteresovan. Puki amater. Potrebno mi je nešto da ispunim vreme, tako da mnogo pesacim i
verem se gore-dole po ovim brdima. A to ne rnozete ciniti, a da se ne suociti sa geologijom, i tq u veli-koj meri. Pocelo
je da me zanima. Pronasao sam neke fo-sile brahiopoda i poceo sam da razmišljam o njima. Naru-eio sam neke knjige i
procitao ih. Jedna stvar me je vodila do druge i...«
•Brahiopode? šta su to, dinosaurusi? Nisam imao pojma da je ovde bilo dinosaurusa.«
•Nisu to dinosaurusi*, odvrati Danijels. »Jos su stariji od dinosaurusa, bar oni koje sam ja pronaSao. Mali su. Nalik su
na Skoljke ili ostrige. Ovi s bili veoma stari, izumrli su još pre mnogo miliona godina. Ali i danas imamo još nekoliko
zivih brahiopoda. Ne mnogo.*
»To mora da je zanimijivo.*
•Nalazim da jeste*, rece Danijels.
»Poznavali ste starog Ejmosa Vilijamsa?*
»Nisam. Umro je pre no što sam ja stigao ovamo. Ku-pio sam zemljiSte od banke koja je sredivala njegovu zaostavistinu.
«
»Cudan star! glupak*, rece Serif. »Bio je u zavadi sa svim svojim komsljama. Narocito sa Benom Adamsom. On i Ben
su se godinama svadali oko ograde. Ben je go-vorio da Ejmos odbija da popravlja ogradu. Ejmos je tvrdio da je Ben
svaki put porusi i onda, toboz slucajno, satera svoju stoku u Ejmosov senokos. Kako se vi slazete sa Benom?« ? ,
»Sasvim dobro*. odgovori Dahijels. »Nemam nepri-lika. Jedva i da ga poznajem.«
»Ni Ben se mnogo ne bavi obradivanjem zemlje«, rece serif. »Lovi i peca, traga za zensenom, a zimi ponekad postavlja
zamke. Tu i tamo istrazuje postojece minerale.«
»U ovim brdima ima minerala*, slozi se Danijels. »Olova i cinka. Ali njihovo vadenje bilo bi skuplje od nji-hove
stvarne vrednosti. Pri sadasnjim cenama, razume
se.«
»Benu se uvek nešto mota po glavi«, rece serif. •Stalno je u potrazi za necim. A i neobicno je naklonjen svadi. Stalno
trazi neprilike. Opasan je kao neprijatelj. Navratio je pre neki dan da mi kaze kako mu je neko di-gao nekoliko
kokosaka. Varna nije nijedna nestala, zar ne?«
Danijel razvuce usta u osmeh. »Ima ovde jedna lisica koja tu i tamo naplacuje neku vrstu danka za drzanje kokosinjaca.
Ja joj ga ne placam.«
»Smesno«, rece serif. »Nista ne može tako razdraziti farmera kao sitno potkradanje pilica. Iz toga ne ispadne nikakva
veca nevolja, razume se, ali odista krajnje neprijatelj ski gledaju na to.«
»Ako Benu nestaju pilici*. nastavi Danijels, »najvero-vatnije je za to kriva moja lisica.*
»Vasa lisica? Govorite kao da je izistinski vasa.«
»Razume se da nije. Niko sebe ne može nazvati gospo^ darem neke lisice. Ali ona živi ovde u ovim brdima, sa mnom.
Ispada da smo u neku ruku komsije. Veoma ćesto je vidam, a onda je promatram. Mozda bi se stoga moglo reci da je
delimicno i moja. Mada me ne bi iznenadilo da ona mene cesce promatra nego ja nju. Krece se brze od mene.«
Serif se izvuce iz stolice.
»Bas mi je mrsko što moram da podem«, rece on. »Od-morio sam se sedeci ovde sa vama, razgovarajuci i posmatrajuci
brda. Pretpostavljam da ih ćesto promatrate.«
»Veoma ćesto*, odvrati Danijels.*
Sedeo je na tremu i posmatrao serif ova kola kako se u daljini penju uz greben i nestaju s vidika.
Cemu sve to? — pitao se. Serif nije slucajno prolazio ovuda. Bio je na zadatku. Sav taj njegov besciljan, prijateljski razgovor nije voden uzalud, jer je uspeo da postavi mnogo pitanja.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 24, 2010 10:45 pm

Mozda to ima neke veze sa Benom Adamsom? Ali Adamsu se nije imalo mnogo sta prikaciti sem da je nepo-pravljivo
lenj. Lenj poput lasice. Mozda je serif ponesto nacuo o povremenim Adamsovim operacijama vrsenim pri mesecini, te
je došao da to malo blize ispita, nadajuci se da bi neki komsija mogao da se izlane. Razume se da to nijedan ne bi
ucinio, jer to ih se nije ticalo, stvarno, a nije im ni smetalo. Ono malo pica što je Ben mogao da na-pravi nije mnogo
vredelo. On je bio suviše lenj da bi se upustio u neki veci posao.
Iz podnozja brda zacuo je zvonjavu zvona. Dve krave su se konacno vracale kuci. Mora da je mnogo kasnije, pomisli
Danijels, no što je mislio. Ne bi se moglo reci da je mnogo obracao paznju na to koliko je sati. Vec mesecima nije na to
obracao paznju, još od kada je razbio sat koji je pao sa ispusta. UopSte se nije potrudio da odnese sat na popravku. Sat
mu nije bio potreban. U kuhinji je imao je-dan stari ulubljeni budilnik, ali on je tako proizvoljno radio, da se na njega
nije trebalo oslanjati. Uopste ga nije ni primecivao.
Uskoro će morati, pomisli on, da ustane, ode u stalu i pomuze krave, nahrani prasice i pilice, pokupi jaja. Od Kada je
zanemario bastu, nije imao baš mnogo posla. Jed-nog od ovih dana morace da unese bundeve i spremi ih u podrum, a
imao je i tri ili četiri velike tikve koje je morao da odvuce u kotlinu, Perkinsovoj deci, kako bi ih dobili na vreme da od
njih naprave svetiljke za Sve svete. Pitao se da li bi on trebalo da izdubi lica ili bi deca ipak vise volela da to sama
ucine.
Ali krave su još bile dosta daleko te je imao vremena. Opusteno je sedeo u svojoj stolici i zurio preko brda.
A ona su pocela da se pomeraju i menjaju dok ih je posmatrao.
Kada je to prvi put video, fenomen ga je nasmrt upla-sio. Ali sada je već bio navikao.
Dok ih je posmatrao, brda koja je poznavao rnenjala su se u neka druga. Rastinje je bilo drugacije, a i ziva bica koja su
se kretala po njima bila _su cudna.
Ovog puta video je dinosauruse. Citavo krdo, ali ne onih najvecih. Pre bi se moglo reci da su to bili oni iz sred-njeg
tercijera, Ovog puta sve je to video samo iz daijine... videti kakvo je bilo to drev.no vreme i nece biti gurnut us-red till
zbivanja kao što je to uglavnom bio slucaj.
Bilo mu je drago. Morao je da obavi one svakodnevne
poslove.
Posmatrajuci, ponovo je poceo da se pita sta bi još mogao da učini. Nisu ga se ticali ni dinosaurusi, niti ra-nije amfibije,
kao ni sva ona ostala stvorenja koja su se tokom vremena muvala po tim brdima.
Uznemiravalo ga je ono drugo bice koje je lezalo du-boko zakopano ispod Pletavilskog krecnjaka.
Jos bi neko trebalo da sazna za to. Znanje o tome tre-balo bi cuvati od zaborava kako bi se, u danima koji će doci...
mozda u narednih stotinu godina... kada covekova tehnologija toliko uznapreduje da može nositi s jednim takvim
problemom, mozda nešto moglo preduzeti da se stupi u vezu... i mozda oslobodi... onaj koji prebiya u ka~
menu.
Postojace, razume se, zapis, pisani trag. On će se za to pobrinuti. Taj zapis je već zapocet... pisan je iz nedelje u nedelju
(ponekad iz dana u dan) u zavisnosti od onoga što je video, čuo i naucio. Bile su ispunjene već tri velike sveske
njegovim urednim rukopisom, a cetvrta je bila već dobro naceta. Zapisao je sve onoliko posteno, pazljivo i objektivno
koliko je sebe mogao da nagna na to.
Ali ko bi poverovao u ono što je zapisao? što je još vaznije, ko bi se uopste potrudio da to pogleda? Sveske će mnogo
verovatnije skupljati prasinu na nekoj skrivenoj polici do samog kraja vremena, a da nijedno ljudsko bice ne spusti šaku
na njih. A čak i kada bi ih neko u nekoj neo-dredenoj buducnosti i skinuo i procitao, prethodno odu-vavsi nagomilanu
prasinu, da li bi on ili ona poverovali?
Odgovor mu je bio jasan. Mora nekoga ubediti. Reci koje. je napisao neki odavno mrtav covek... i to covek bez ikakye
reputacije... mogu lako biti proglasene za proiz-vod jednog neuroticnog uma. Ali kada bi mogao da na-vede nekog
naucnika solidne reputacije da ga saslusa, kada bi mogao da potkrepi taj zapis, onda bi dogadaji koji se odvijaju na
brdima i u njima bili cvrsto utemeljeni i zasluzivali bi da se jednom u buducnosti podrobno ispi-taju.
Biolog? Ili neuropsihijatar? Iii mozda paleontolog?
Mozda i nije bilo vazno kojom bi se granom nauke bavio taj covek. Samo ako bi hteo da ga saslusa, a da ga ne ismeje.
Najvaznije je bilo da ga saslusa ne nasmejavsi mu se.
Sedeci ria tremu, zureci u brda nacickana dinosauru-sima koji su se dodirivali u prolazu, osluskivac zvezda se prisetio
svoje posete paleontoiogu.
»Bene«, rece Serif, »ovog puta si omasio. Taj momak Danijels ne bi ukrao pile. On ima vlastite pilice.*
»Pitanje je«, rece Adams, »kako je dosao do njih?«
»To nema smisla«, pobuni se serif. »On je gospodin covek. To se odmah vidi, cirn malo popricaS s njim. Obra-zovani
gospodin.«
»Ako je gospodin*, upita Adams, »sta će ovde? Ovo nije mesto za gospodu. Pojavio se pre dve-tri godine i ovde
naselio. Od tada nije ni prstom maknuo da neStb ur-adi. Jedino što luta gore-dole po brdima*.
»On je geolog*, primeti Serif. »Ili se bar zanima za geologiju. To mu je neka vrsta hobija. Kaze da traga za fosi-
Adams primeti da mu se pas uznemirio posto je ugledao zeca. »Znaci tako«, rece On. »Kladim se da nisu fosili ti za
kojima traga.*
»Stvarno«, odvrati Serif.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Dec 01, 2010 11:44 pm

»Trazi on minerale*. rece Adams. »Izvida, eto to on radi. Ova brda su puna minerala. Potrebno je samo znati gde ih
treba traziti.«
»Ti si proveo mnogo vremena u trazenju*, primeti serif.
»Ja nisam nikakav geolog. Geolog bi bio u velikoj prednosti. On poznaje stanje i tako to.«
»Iz njegovih reci nisam' zakljucio da izvida teren. Samo ga naprosto zanima geologija. Pronasao je neke fo-sile
školjaka.«
•Mozda traga za pecinama sa blagom«, nastavi Adains. »Mozda ima neku kartu ili nešto slicno.«
»Prokleto dobro znas«, obrecnu se Serif, »da nema ni-kakvih pecina s blagom.*
»Mora da postoje«, bio je uporan Adams. »Veoma davno ovde je bilo i Francuza i Spanaca. A oni, ti Francuzi i Spanci,
bili su poznati po blagu. Uvek su trcali za rudni-cima. Uvek su stvari skrivali po pecinama. A u pecini s one strane reke
pronaden je skelet u spanskom oklopu, a pored njega skelet medveda, dok je jedanvzardao mac bio zaboden u mesto
gde se nekada nalazio stomak medveda.*
»To je samo prića«, odvrati serif zgadeno. »Izmislila -ju je neka prokleta budala, mada tamo stvarno nicega nije bilo.
Dosli su neki ljudi sa univerziteta i pokusali da ispitaju stvar. Pokazalo se da je prića predstavljala pot-punu
izmisljotinu.«
»Ali Danijels se mota oko pecina-% rece Adams. 'Video sam ga. Provodi dosta vremena u pecini na Macjoj Jazbini.
Mora da se popne na drvo da bi dospeo u nju.« •Posmatrao si ga?«
»Svakako da sam ga posmatrao. On nešto smera i ja zelim da saznam sta.«
»Pobrini se samo da te ne uhvati«, rece serif. Adams je zakljucio da bi bilo bolje da ništa na to ne primeti. »Pa, u
svakom slucaju*, rece on, »ako i nerna pe-cina sa blagom, ima mnogo olova i cinka. Onaj ko ih pro-nade zaradice
sigurno milion.«
»Nece, ako ne pronade kapital kojim će finansirati vadenje«, primeti Serif.
Adams je petom kopao po tlu. »Ti smatras da je on na. svom mestu, zar ne?«
»Kazao mi je da je i sam izgubio nekoliko pilica, da ih je pokupila lisica. To se verovatno dogodilo i sa tvojima.* »Ako
mu lisica krade pilice«, fiastavi Adams, »zasto je ne ustreli?«
»Nije siguran. Izgleda da misli kako lisica ima prava na to. On čak nema ni pusku.«
»Pa, ako nema pusku i ako ne zeli sam da ide u lov... zasto onda ne dopusti drugima da je ulove? Nece da pusti ni mene
ni moje momke na svoje imanje ćim nosimo puske. Imanje mu je celo ogradeno. To mi baš ne izgleda dobrosusedski.
To je jedan od razloga što je tesko sloziti se s njim. Uvek smo tamo isli u lov. Ni sa starim Ejmosom nije .bilo lako, ali
nikad se nije bunio ako smo malo lovili. Oduvek smo lovili po celoj okolini. Nikome to nikada nije smetalo. Meni se
cini da bi lov trebalo da je Slobodan. Tre-balo bi da covek može da lovi tamo gde mu se dopada.*
86
Sedeci na klupi postavljenoj na tvrdo nabitoj zemlji ispred trošne kuce, serif se osvrnu oko sebe... baci pogled na
ravnodušne pilice koji su se trebili, na mrsavog lovac-kog psa koji je spavao u hladu, dok mu se krzno boralo zbog
nekoliko preostalih buva, na konopac za susenje vesa razapet izmedu dva drveta i pretrpan odecom koja se susila kao i
krpama za brisanje posuda, na korito za pranje vesa koje je stajalo nakrivljeno na ivici klupe za pranje oslonjene
jednom stranom na kucu.
Hriste, pomisli on, covek bi trebalo da pronade vremena da postavi pristojno taj konopac za susenje vesa, a ne samo da
ga razapne izmedu dva drveta.
»Bene«, rece on, »ti jednostavno pokusavas da zaku-vas neku nevolju. Ti zameras Danijelsu što živi na farmi, a ne bavi
se poljoprivrednim radovima, i ljut si što ti ne dopusta da lovis na njegovoj zemlji. On ima prava da živi gde mu je
drago, a takode njegovo je pravo da ti ne doz-voli da lovis. Da sam na tvom mestu ostavio bih ga na miru. Ne moras ga
voleti, ne moras ništa imati sa njim... ali nemoj unaokolo siriti razne optuzbe protiv coveka. Mogao bi te tuziti zbog
toga.*
DRUGA GLAVA
Usao je u kancelariju paleontologa i bio mu je potre-ban trenutak dok ga konacno nije ugledao u straznjem delu odaje
za jednim prenatrpanim stolom. Cela prosto-rija bila je prenatrpana. Bilo je tu dugackih stolova prekri-venih
gromadama stenja u kojima su bili fosili. Tu i tamo bili su razbacani stokovi hartije. Odaja je bila velika i slabo
osvetljena. Bilo je to jedno prljavo i depresivno mesto.
»Doktore«?, upita Danijels. »Jeste li vi dr Torn?* Covek ustade i odlozi lulu u jednu prenatrpanu^epe-ljaru. Bio je
krupan, zdepast, sa prosedom kosom koja mu je davala divlji izgled. Lice mu je bilo izbrazdano i na njemu su bili
vidljivi tragovi mnogih vremenskih pro-mena. Dok se kretao, brundao je poput kakvog medveda. »Vi mora da ste
Danijels*, rece on: »Da, sigurno jeste. Zapisao sam vas u svoj kalendar za tri sata. Drago mi je što ste uspeli da
dodete.*
Njegova velika sapa obujmi Danijelsovu šaku. On pokaza fta stolicu pored stola, sede i ponovo dohvati lulu iz
pepeljare koja je bila prepuna, te stade da je puni iz jedne velike limenke koja se nalazila na stolu.
»U pismu ste naveli da zelite da me posetite zbog neke vazne stvari*. rece on. »Ali to svi kazu. No, u vasem pismu
postoji nešto.., hitnja, iskrenost. Nemam puno vre-mena, razumete, da primim sve koji rni pisu. Svi su oni, znate, nešto
pronasli. šta ste vi pronasli, gospodine Dani
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Dec 01, 2010 11:46 pm

jelse?*
Danijels odvrati: »Doktore, ne znam kako bib. poceo. Mozda bi bilo po najbolje da vam prvo kazem kako se nešto
dogodilo sa mojim urnom.*
Torn je pripaljivao lulu. On poće izokola. »U torn slu-caju ne bi trebalo da razgovarate sa mnom. Ima drugih. ljudi...*
»Ne, nisam to tako mislio*, prekide ga Danijels. »Ne trazim pomoć. Sa mnom je sve sasvim u redu, kako fizicki tako i
mentalno. Pre otprilike pet godina imao sam nes-recu na autoputu. Nastradale su mi zena i kci, a ja sam bio tesko
povreden i...«
»Zao mi je, gospodine Danijele.*
?Hvala vam... ali sve je to proslost. Izvesno vreme bilo mi je tesko, ali uspeo sam da se oporavim. Nisam zbog toga
dosao. Rekoh vam da sam bio tesko povreden...« . »Povrede na mozgu?*
»Neznatne. Bar što se tice medicinskih nalaza. Tek neznatna povreda koja je brzo bila zalecena. Problem je. bio u tome
što mi je bio smrskan grudni kos i probijeno jedno plucno krilo.*
»Ali sada se dobro osecate?«
>Kao nov«, odvrati Danijels. »Ali od nesrece moj mo-zak je nekako drugaciji. Kao da sam stekao nova cuia. Vi-dim i
razumem stvari koje je nemoguce videti ili razu-meti.«
»Hocete da kazete da imate halucinacije?«
»Nisu to halucinacije. Ubeden sam u to. Mogu da vi-dim prošlost.«
•Kako to mislite... da vidite proslost?«
•Dopustite da pokusam da vam ispricarn*, rece Danijels, »kako je to u stvari pocelo. Pre nekoliko godina kupio sam
jednu napustenu farmu u jugozapadnom Viskonsinu. Mesto na kome se covek mogao zakopati, sakriti. Posto sam
izgubio zenu i kcer i dalje sam nastavio da izbegavam Ijude. Uspeo sam da prebrodim onaj prvi uzasni sok, ali bilo mi
je potrebno neko mesto na kome sam mogao da lizem rane. Ako vam to mozda zvuci kao samosazaljenje... moram
vam reci da ja to tako ne shvatam. Pokusa-vam da budem objektivan kada je u pitanju moje ponasa-nje, to jest
kupovina farme:«
»Da, razumem*, rece Torn. »Ali nisam baš ubeden da ste najmudrije postupili kada ste odlucili da se sakrijete.*
»Mozda i nije bilo, ali mi se u jednom trenutku ucinilo kao izlaz. Nisam se razocarao. Zaljubio sam se u tu zemIju. Taj
deo Vinskonsina je veoma drevan. Lezao je pod rnorem četiri stotine miliona godina. Izmenio se, razume se, ali samo
zaslugom klime. Nije bilo nikakvih velikin geoloskih preokreta, nikakvih jakih erozija... nicega što bi je uznemirilo.«
»Gospodine Danijelse«, rece Torn, pomalo razdraz-ljivo, »ne mogu baš da razaberem kakve sve to veze ima ' sa...«
»Izvinite. Samo pokusavam da vam oslikam pozadinu za ono zbog eega sam dosao. Pocelo je vrlo lagano i pomis-
110 sam da me hvata ludilo, da mi se prividaju stvari, da je doslo do veceg ostecenja mozga no što je bilo ocigledno...
111 da sam konacno poceo da se raspadam. Mnogo sam, znate, setao brdima. Ta zemlja je divlja, neravna i divna...
lepa za setnju. Od hodanja sam se umarao tako da sam mogao da spavam nocu. Ali brda su se povremeno me-njala. U
pocetku tek neznatno. Kasnije su pocela da se menjaju sve vise dok se ne bi pretvorila u mesta koja ni-kada ranije
nisam video, koja niko nikada ranije nije video.*
Torn se namrgodi. »Da li to pokusavate da mi kazete da su se pretvarala u pro?lost?«
Danijels klimnu. »Neobicna vegetacija, drvece smes-nog izgleda. Tz ranijih vremena, razume se, bez trave. Si-kara
paprati i poplavljenog rogoza. Cudne zivotinje, cudne stvari na nebu. Sabljaste macke i mastodonti, ptero-saurusi i
jintateri i...«
»Svi u isto vreme?« prekide ga Torn pitajem. »Svi iz-mesani?«
»Ma kakvi. Vremenska razdoblja koja vidim izgleda da su verodostojna. Sve je na svom mestu. U pocetku to nisam
znao... ali kada mi je poslo za rukom da ubedim sebe da ne haluciniram, narucio sam knjige. Ucio sam. Nikada, razume
se, neću postati strucnjak... nikada neću biti geolog ili paleontolog..,. ali naucio sam dovoljno da mogu razlikovati
jedno razdoblje od drugog, da imam pojma o tome kome sam razdoblju svedok*
Torn izvadi lulu iz usta i spusti je u pepeljaru. Svojom ogromnom sakom prode kroz nemirnu kosu.
»To je neverovatno«, rece on. »To je jednostavno nemo-guce. Rekli ste da se sve to postepeno odvijalo?«
»U pocetku je bilo maglovito, proslost se tek neznatno nametala sadasnjosti, zatim bi sadasnjost lagano stala da bledi a
proslost da zauzima njeno mestQ, stvarna i opip-Ijiva. Ali sada je drugacije. Tu i tamo, dode do neznatnog treperenja
kada sadasnjost otvori prolaz za-proslost... ali uglavnom se ona jednostavno izmeni, kao da je neko puc-nuo prstima.
Sadasnjost nestaje i ja se nadem u proslosti.
Proslost je svuda oko mene. Od sadasnjosti ne ostaje ni-sta.«
»Ali vi se ne nalazite stvarno u proslosti? Hocu da kazem, fizicki niste u njoj prisutni.«
»Ponekad uopste i nisam u njoj. Stojim u sadasnjosti, a udaljena brda ili recna dolina se menjaju. Ali obicno se sve oko
mene menja, mada je cudno to što se, kao što reko-ste, ja u stvari ne nalazim u njoj- U stanju sam da je vidim i meni se
cini da je dovoljno stvarna da bih mogao da se-tam po njoj. Mogu otici do drveta imogu ispruziti ruku i dodirnuti ga,
uveriti se da je drvo tu. Ali cini se da ja ne ostavljam nikakvog traga u proslosti. Kao da uopste nisam tamo. 2ivotinje
me ne vide. Priblizio sam se na neko-liko stopa dinosaurusu. Oni nisu u stanju da me vide, cuju ili namirisu. Da su
mogli, poginuo bih bar desetak puta. Čini mi se kao da se krecem kroz jedan trodimenzionalan film. U pocetku sam
mnogo brinuo zbog mozda postojecih povrsinskih izmena. Budio sam se sanjajuci o tome kako sam se u proslosti nasao zakopan do pasa na brezuljku koga sada vise nema. Ali stvar ne funkcionise na taj na-cin. Prvo hodam kroz sadasnjost
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 9:50 pm

a onda nastavim da se krecem kroz proslost Kao da se tamo negde nalaze vrata i ja prolazim kroz njih. Kazem vam da
ja u stvari i nisam u prosjosti, ali nisam ni u sadasnjosti. Pokusao sam da dodem do nekog dokaza. Poneo sam sa sobom kameru i riapravio mnogo snimaka. Kada sam dao filmove.na razvijanje pokazalo se da na njima nema nicega. Nije bila snimljena proslost, a, što je još znacajnije ni sadasnjost. Da sam halucinirao kamera bi uhvatila prizore iz
sadasnjosti. Ali tamo ocigledno nije bilo niceg što je kamera mogla da snimi. Pomislio sam da mi je mozda kamera
zakazalaili da sam upotrebio pogresnu vrstu filma.Stoga sam isprobao nekoliko vrsta kamera i razlicite tipove filmova
ali ništa se nije dogodilo. Nisam dobio nijednu sliku. Pokusao sam da donesem nešto odatle. Ubrao bih cvece, ako ga je tamo bilo. Pri branju nisam imao nikakvih nevoIja, ali kada bih se vratio u sadasnjost, dolazio bih praznih ruku.
Pokusao sam takode da donesem i druge stvari. Pomislio sam da mozda samo zive stvari, poput cveca, nisam u stanju da ponesem sa sobom, te sam stoga pokusao sa neorganskim stvarima... kao što je kamenje... ali nikada mi nije poslo za rukom ništa da vratim.«
»Da li ste pravili otiske tragova?*
»Razmisljao sam o tome, ali nisam pokusao. Nisam vešt u tome... a pored toga, smatrao sam da nema svrhe. Svi otisci
bi sigurno nestali.«
»Ali uopste niste ni probali.«
*Nisam«, odvrati Danijels. »Nisam probao. Povre-meno sam skicirao neke stvari kada bih se vratio u sadas-njost. Ne
svaki put, već samo ponekad. Na osnovu secanja, Ali, kao što rekoh, nisam baš vest u tome.«
»Ne znarn*, rece Torn. »Stvarno ne znam. To mi sve zvuci neverovatno. Ali ako u tome ima necega... Recite mi, da li ste se uplasili? Sada sasvim smireno i razlozno govorite o tome. Ali u pocetku mora da ste bili zaplaseni.«
»U pocetku«, rece Danijels. »bio sam skamenjen. Ne samo da sam bio uplasen, fizicki upiasen... zaplasen za svoju
sigurnost, zaplasen da bih se mogao naci na nekom mestu jia koga ne bih mogao da umaknem... ali takode sam
se^plasio da ne poludim. A rnucila me je i usamljenost.
«
»Kako to mislite..'. usamljenost?*
»Mozda to i nije prava reč. Na pogresnom mestu. Na-lazio sam se tamo gde nisam imao prava da se nalazim. Izgubljen
na mestu gde se covek još nije ni pojavio i na kome se nece pojaviti još milionima godina. Jednom reci, bilo mi je tako
tude da sam pozeleo da cucnem i pocnem da se tresem. Ali, u stvari, ja sam bio tamo tudinac, a ne to mesto. Povremeno
me i sada obuzima to osecanje. Sada sam, razume se, svestan onoga što mi se desava i suprot-stavljam mu se, ali
ponekad me još obuzme. Ja sam stra-nac za vazduh i svetlost tog drugog vremena... sve je to, razume se, masta.«
»Ne nuzno*, primeti Torn.
»Ali onaj najveci strah je do sada već nestao, potpuno nestao. Strah da sam lud. Sada sam ubeden.«
»Kako to mislite, ubedeni ste? Kako covek može biti ubeden«
»2ivotinje. Stvorenja koja vidam...«
»Hocete da kazete da ih prepoznajete zahvaljujuci ilu-stracijama iz knjiga koje ste citali.«
»Ne, nije stvar u tome. Ne samo u tome. Slike su mi, razume se, pomogle. Ali, u stvari, u pitanju je nešto drugo. Ne
slicnost, već razlike. Vidite, nijedno stvorenje ne iz-gleda potpuno kao na slikama iz knjiga. Neka im uopste nisu
slicna. Ne lice na rekonstrukcije koje su sastavili pa-leontolozi Da su istovetne, i dalje bih mozda smatrao da su u
pitanju halucinacije, da je na ono što sam vidao uticalo
ono što sam prethodno video i procitao u knjigama.
Mogao sam pothranjivati svoju mastu ranije stecenim lanjima. Ali kako to nije bio slucaj, cinilo mi se logicki a
pretpostavim da je ono što vidirn stvar no. Kako sam riogao da zamislim da su tiranosaurusi imali podgusnjake
Tioji su se prelivali u svim duginim bojama? Kako,
jam mogao da izmislim da su neki od sabljara imali rese Jpa usima? Kako bi iko mogao da izmisli da su velike gro»
movite zveri iz eocena imale raznobojno krzno poput zirafa?
«
•Gospodine Danijelse«, poće Torn, »imam veliku re-zervu prema svemu što ste rni rekli. Svaka trunka moga
obrazovanja buni se protiv toga. Osecam da ne bi trebalo da tracim vreme na to. Vi bez sumnje verujte u ono što ste mi
ispricali. Na vama se vidi da ste posten covek. Da li ste bilo kome drugom govorili o ovome? Nekom drugom paleontologu
ili geologu? Mozda neuropsihijatru?«
»Nisam«, odvrati Danijels. »Vi ste jedina osoba, jedini covek s kojim sam o tome razgovarao. A ni vama nisam sve
ispricao. Ovo je sve odista bila samo pozadina.*
•Pobogu, covece... samo pozadina?«
»Da, samo pozadina. Vidite, ja takode osluskujem i zvezde.«
Torn ustade sa stolice i stade da prikuplja gomilu hartija. Ponovo dohvati ugaslu lulu iz pepeljare i gurnu je u usta.
Kada je progovorio, glas mu je bio suzdrzljiv.
»Hvala vam što ste navratili« rece on. »Razgovor je bio veom zanimljiv.*
TRECA GLAVA
To je biia greška, rece Danijels sam sebi. Nije trebalo da pornene osluskivanje zvezda. Razgovor je lepo napredo-vao
dok nije to ueinio. Torn mu nije poverovao, što je ra-zumljivo, all bio je zainteresovan, slulao bi ga i dalje, Cak je
mozda mogao i da ispita stvar, mada bez sumnje tajno i krajnje oprezno.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 9:58 pm

A krivicu je snosila, Danijels je to znao, njegova opsed-nutost stvorenjem u kamenu. Proslost nije bila ništa... vazno je
bilo stvorenje u kamenu, najvaznije je bilo da isprica o njemu, a da bi objasnio kako zna da se ono tamo nalazi, mora
spomenuti svoje osluskivanje zvezda.
Trebalo je to da predvidi, rece on sam sebi. Trebalo je da drzi jezik za zubima. Ali pred njim se nasao covek, koji je
istina bio sumnjicav, ali ipak voljan da ga saslusa, ne ismejavsi ga, a posto mu je bio zahvalan zbog toga, Danijels je
previse rekao:
Fitilj lampe na gas postavljene na kuhinjski što okup-ljao je vazdusne struje koje su prodiraie izmedu slabo uglavljenih
prozora i zida kolibe. Vetar se podigao posto je zavrsio sa kucnim poslovima i sada je tresao kucu u snaznim naletima.
Na suprotnom kraju prostorije vatra iz peci na drva bacala je prijateljske, lelujave plamenove svetlosti preko poda i
sulurfdara, kao odgovor vetru koji je brisao preko vrha dimnjaka, proizvodeci mrmorave zvuke nalik na usisavanje.
Danijels se priseti da je Torn pomenuo neuropsihija-tra, a mozda je to stvarno bio covek koga je prevashodno trebalo
da poseti. Mozda je prvo trebalo da se potrudi da sazna otkud je u stanju da Cuje i vidi sve te stvari, pa tek onda da
pokusa da nekoga zainteresuje za ono što je u stanju da vidi ili cuje. Covek koji je izucavao nacin na koji radi ljudski
mozak i um mozda bi mogao da mu pruzi neke nove odgovore... ako je to uopste bilo moguce.
Da li je onaj primljeni udarac u glavu na neki nacin ispomerao neke procese u njegovom mozgu tako da je on stekao
nove sposobnosti? Da li je moguce da je njegov mozak pretrpeo takav potres i bio toliko uzdrman da je omogucio
aktiviranje nekih prikrivenih talenata koji će se' mozda, u narednim milenijumima, razviti prirodnim putem, sredstvima
evolucije? Da li je ta ozleda na mozgu napravila kratak spoj u evoluciji i podarila mu... i to samo njemu... te
sposobnosti, ta cula mozda milion go-dina unapred ?
Cinilo mu se... pa, nije bilo baš razumno, ali ipak mu je igledalo da je to jedino moguce objasnjenje. Medutim, nško
kome je to poziv mozda bi mogao da mu ponudi i neka druga otajasnjenja.
On odgurnu stolicn od stola i uputi se ka peci. Upotre-bio je zarac kako bi podigao poklopac klimave stare peci za
kuvanje. Drvo se unutra već bilo ugljenisalo. Sagnuvsi se, on podize komad drveta iz kutije za drva i ugura ga unutra,
zatim dodade još jedan manji komad i vrati poklopac na rnesto. Jednog od ovih dana, rece on sam sebi, mo-race da
osposobi pec.
Izisao je da postoji na tremu. uperivsi pogled prema recnim brdima. Vetar je zavijajuci dolazio sa severs, zviz-de6i oko
uglova zgrade i tutnjeci u dubokim usekiinama koje su se spustale do reke, ali nebo je bilo vedro... me-talno jasno,
izbistrio ga je vetar, tako da su se videle po njemu posute zvezde cija je svetlost podrhtavala u razbes-neloj atmosferi.
Pogledavsi prema zvezdama, zapitao se o cemu li to govore, ali nije se potrudio da oslusne. Morao je da ulozi veliki
napor i koncentraciju da bi osluskivao zvezde. Prvi put ih je slušao u jednoj noci slicnoj ovoj, stojeci ovde na tremu i
pitajuei se sta li one to govore, da li medusobno razgovaraju. Bila je to budalasta, nestalna misao, neka div-lja zamisao
poput sanjarenja na javi, ali posto ju je već" iz-govorio, pokusao je da slusa, svestan još dok je to cinio da je to ludost,
ali uzivajuci u svojoj ludosti, govoreci sebi da je veoma srecan što.može sebi dozvoliti da bude toliko glup i pokusa da
osluskuje zvezde.. .kao što dete veruje u Deda Mraza ili Uskrsnjeg zeku. Stao je da osluskuje i od-jednom je čuo. Iako
je bio zapanjen, sumnje nije bilo, baš nikakve sumnje da tamo negde napolju neka druga bica razgovaraju. Mozda je
osluskivao neku udvojenu liniju, pomislio je, ali udvojenu liniju koja je prenosila milione, mozda milijarde, razgovora
izmedu udaljenih mesta. To, razume se, nisu bile reci, već nešto (mozda misli) što je bilo is to tako razumljivo kao i
reci. Nije baš sve razu-meo... to jest, dosta toga nije razumeo... mozda stoga što mu njegovo poreklo i znanje nisu
pruzali osnovu za razu-mevanje. Uporedio je sebe sa australijanskim domoro-cem koji slusa razgovor nekolicine
nuklearnih fizicara o nekoj novoj teoriji.
Ubrzo potom, dok je istrazivao plitku pecinu na Mac-joj Jazbini, prvi put postao je svestan bica zakopanog u kamenu.
Mozda, pomisli on, da nije osluskivao zvezde, da nije znao da može da osluskuje zvezde, da nije trenirao urn slusajuci,
mozda ne bi čuo stvorenje zakopano duboko ispod krecnjaka?
Stajao je posmatrajuci zvezde i slusajuci vetar i tamo daieko na dnigoj strani reke, na putu koji je krivudao preko
udaljenih brda, primetio je slabi odsjaj prednjih svetala automobila, koji se probijao kroz noc, Vetar je na trenutak
prestao da duva, kao da prikuplja snagu kako bi još jace zaduvao; u torn kratkotrajnom zastoju, pre no što je vetar
nanovo poceo da duva, zacuo je 30S jedan zvuk... zvuk sekire koja udara o drvo. Pazljivo je osluskivao dok ponovo
nije zacuo isti zvuk, ali u toj meri zaglusen vetronm da nije mogao sa siguirnoscu reci iz kog pravca dolazi.
Pomisli kako mora da se prevario. U ovakvoj noci si-gurno niko nije posao da obara stabla. Mozda su u pita-nju iovci
na rakune. Lovci na rakune ponekad obaraju stabla kako bi isterali dobro skrivene zivotinje. Ben Adams i njegovi
suviše izdikljali i strkijasti sinovi, koji lov nisu shvatali kao sport, mogli su da se upuste u tako nešto. Ali ova noc nije
bila pogodna za lov na rakune. Vetar bi za-meo mirise, tako da psi ne bi bili u stanju da ga slede. Za lov na rakune bile
su najbolje mirne noci. A takode niko ne bi bio lud da po ovakvoj noci obara stabla kada vetar može da in zahvati i baci
na one koji su in posekli.
Nastavio je da osluskuje u nadi da će ponovo zacuti onaj zvuk, ali vetar, koji je prekinuo zatisje, nastavio je da duva
mnogo snaznije, tako da čak ni s vremena na vreme nije bilo moguce uhvatiti nikakav zvuk koji je bio slabiji od samog
vetra.
Sutradan je osyanuo miran i siv dan, a vetar nije bio jaci od sapata. Danijels se probudio jednom u toku noci i čuo ga
kako zvekce prozorima, udara o kucu i tuzno zavija u ispreplitanim udubljenjima koja su se nalazila povrh reke. Ali
kada se ponovo probudio sve je bilo tiho, a slaba svetlost se probijala kroz prozore. Kada se obukao i izisao, video je da
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:11 pm

je zemlja povratila svoj mir... nebo je bilo tako tmurno da se nije nazirao nijedan jedini zrak sunca, vazduh je bio svez,
kao da je sveze opran, ali tezak od sivila vlage koja je polegla po tlu. Jesenje lisCe u koje su bila zaogrnuta brda
poprimilo je bogatiji sjaj no što ga je imalo na jesenjem suncu u kome se sve kupalo.
Posto je zavriio kucne poslove i dpruckovao, Danijels se uputio u brda. Dok se spustao niz padinu prema prvoj šupljini,
uhvatio je sebe kako se nada da danas nece doci do geoloskog pomaka. Vrlo ćesto do njega nije dolazilo i cinilo se da
ne postoji nikakav razlog zbog koga do njega dolazi ili ne dolazi. Ponekad je pokusavao da pronade neki razlog za to,
vodio je pazljivo beleske o tome kako se osecao ili sta je radio, čak je zapisivao i pravac svojih dnevnih setnji, ali nije
uspeo u svemu tome da nazre nikakvo ustrojstvo. Ono se, razume se, nalazilo negde u njegovom mozgu... nešto je
pokretalo njegovu novostecenu sposobnost. A do tog fenomena dolazilo je nasumce i nesvesno. On nije bio u stanju da
vlada time, bar ne svesno. Ponekad je pokusao da to iskoristi, da dovede do geoloskog pomaka... ali nijednom nije
uspeo. Ili nije znao kako da to postigne ili je stvar odista zavisila od slucajnosti.
Nadao se da danas ta njegova sposobnost nece iskori-stiti svoje pravo izbora, jer je zeleo da se proseta brdima koja su
zapala u jedno od svojih najboljih raspolozenja, puno nezne sete, dok je svu njihovu grubost ublazavala mekoca
atmosfere, drvece je nemo stajalo poput starih i strpljivih prijatelja cekajuci da neko stigne, a opalo Iisce i sumska
zemlja prigusivali su korake.
Spustio se do udubljenja i seo na jedan oboren panj pored zuboravog potoka koji je slao mlaz zvonke vode niz korito
posuto kamenjem. Ovde, u maju, u bazenu ispod potoka, cvetali su kopitaci, a zaobljene padine brda bile su
prekrivene vrbovnicama ridosmede boje. Ali sada nije video ni traga ni jednog ni drugog. Sume su se spremale za
zimu. Letnje i jesenje biljke su ili uvenule ili su upravo venule, a opalo Iisce zadrzavalo se na sumskom tlu kako bi
obrazovalo prekrivafi koji će ga stititi od leda i snega.
Po ovom mestu, pomisli Danijels, covek hoda u drustvu sezonskih duhova. I tako to traje već milionima godina ili
mozda vise, mada ne uvek. Tokom mnogih miliona godina, nekada davno, ova brda, kao i ceo svet grejali su se na
toploti vecnog leta. A mozda ne vise od deset hiljada godina pre toga jedan ledeni zid citavu milju visok uzdizao se ne
tako daleko na severii, mozda dovoljno blizu da je covek koji je stajao na mestu gde se sada nalazi njegova kuca
mogao videti jedva primetnu liniju plavetnila koja mora da je predstavljala vrh te ledene prepreke. Ali čak i tada, iako
je prosecna temperatura bila niza, ipak su postojala gqdisnja doba.
Udaljivsi se od panja, Danijels je nastavio da se spusta niz udubljenje, sledeci usku stazu koja je zavijala duz strane
brda, kravljom stazom prokrcenom u doba kada je na pasnjacima u ovim sumama bilo vise krava nego što su dve koje
je Danijels posedovao. Sledeci je, Danijels je zapazio, kao i mnogo puta pre toga, da su krave posedovale odlican
smisao za inzenjerstvo. Krave su uvek birale najmanju strminu, za usecanje staze.
Zaustavio se tik iza dgromnog belog hrasta koji se nalazio na jednom od zavoja staze, da baci pogled na tu pregolemu
biljku gomilu je već godinama promatrao. Njena zeleno-purpurna kapuljaca potpuno je uvela ostavivsi za sobom samo, gomilu grimiznih plodova koji će u nastupajucim teskim mesecima pticama posluziti kao hrana.
Daljni tok staze dublje je zaranjao medu brda, tako da je ovde i tisina bila dublja, a sivilo gusce, kao da je covek zasao
u neki vlastiti svet.
Tamo, s one strane korita potoka, nalazila se jazbina, Njeno zuto zdrelo zjapilo je ispod jednog osakacenog i skvrcenog
kedra. Tu je s proleca posmatrao igru malih lisica. Iz daljine ispod njega dopiralo je udaljeno kvakanje pataka u jezeru
nastalom u recnoj dolini. A gore, na strmoj strani brda, pomaljala se Macja Jazbina, jazbina urezana sporim redom
vetra i klime u samu stenu litice.
Ali nešto nije bilo u redu.
Stojeci na stazi i gledajuci uzbrdo, mogao je da oseti da nešto nije bilo u redu, mada u pocetku nije znao sta Video je
veci deo procelja stene i nešto je nedostajalo. Od-jednom shvati da vise neraa drveta... drveta po kome su se penjale
divlje ma6ke, vracajuci se kuci ka jazbini posle noci provedene u sunjanju, a kasnije su se po njemu penjali ljudi kao
što je bio on, koji su zeleli da istraze jazbinu divljih macaka. Macaka, razume se, vise nije bilo... nije in bilo već mnogo godina. U pionirskim vremenima lovili su
ih do istrebljenja posto su u to doba imale rdavu naviku da napadaju jagnjad. Ali dokaz da su zivele u toj pecini
Imogao još i danas prpnaci svako ko bi zavirio u nju. Daleko u uskim procepima te plitke pecine sicušne kosti i delovi lobanja manjih sisara svedocili su o hrani koju su divlje macke donosile kuci svojim mladuncima.
Drvo je bilo staro, cvornovato i stajalo je na torn mestu, mozda čak i nekoliko vekova, i nije bilo razloga da ga neko posece, jer onako skvrceno nije imalo nikakvu vrednost kao grada.
U,svakom slucaju bilo bi ga nemoguce izvuci iz sume. Pa ipak, sinoc, kada je izisao na trem, ucinilo mu se kroz luk
vetra cuje zvuke sekire... a danas drveta vise nije bilo.
Jos ne verujuci, on stade puzeci da se penje uz padinu što je laganije mogao. Na pojedinim mestima padina te
nepristupacne strane naginjala se gotovo pod uglom od cetrdeset pet stepeni, tako da se kretao oslanjajuci se na šake i
kolena, povlaceci se navise, gonjen nekim alogicnim strahom koji se zasnivao na necem mnogo vaznijem no što je bilo
nestalo drvo.
Jer u Macjoj Jazbini se moglo cuti stvorenje zakopano u kamenu.
Jasno se secao dana kada je prvi put čuo to stvorenje, ali onda nije poverovao svojim culima. Bio je ubeden da taj zvuk
potice iz njegove vlastite maste, da je proizvod njegovih setnji medu dinosaurusima i prisluskivanja zvezda. Nije ga još
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:13 pm

zacuo kada se prvi put uspentrao uz drvo kako bi stigao do pecine koja je nekada sluzila kao jazbina. Bio je tu i
nekoliko puta ranije, nalazeci per-verzno zadovoljstvo u otkrivanju tako neobicnog skloni-sta. Sedeo bi na ispustu koji
se protezao ispred pecine i zurio preko guste krosnje na vrhu drveta koja je zakla-njala vratolomnu stranu brda, ili bi
uputio pokoji pogled prema jezeru koje se nalazilo u recnoj kotlini. Nije mogao da vidi samu reku... jer za to bi morao
da se popne još vise.
Voleo je tu pecinu i ispust posto su mu omogucavali da se osami, jer to mesto je bilo izdvojeno iz sveta, sa njega je
mogao da vidi jedan skuceni deo tog sveta, ali njega niko nije mogao da primeti. To isto osecanje odsece-nosti od sveta
godilo je i divljim mackama, govorio je sam sebi. A ovde ne samo da su mogle da se osame već su bile i bezbedne... a
narocito su bili bezbedni njihovi mladunci.
Do jazbine se nije moglo stići drugim putem do preko
drveta.
Prvi put je zacuo stvorenje kada je dopuzao do naj-dubljeg dela plitke pecine kako bi se divio malim hrpama kostiju i
malim razbijenim lobanjama gde su divlji ma-cici, mozda pre jednog veka, stajali scucureni i rezali na donesene
poslastice. Scucurivsi se tamo gde su se nekada nalazili scucureni divlji macici, osetio je prisustvo necega što je ostalo
da izvire iz tl'a, stizuci do njega iz dubina ka-mena koji je lezao duboko ispod. U pocetku je to bilo samo prisustvo,
saznanje da se tamo dole nešto nalazi. Najpre je bio skeptican, kasnije je poceo da veruje. Vreme-nom se verovanje
pretvorilo u cvrstu ubedenost.
Nije mogao da razabere nijednu reč, što je bilo i ra-zumljivo, posto nijednom nije čuo nikakav stvaran zvuk. Ali ta
inteligencija i svest mileli su kroz njegoyo telo, kroz prste rasirene i polozene na kamen pecine, kroz njegova kolena
koja su takode pritiskala kamen. Upijao ih je, a da ništa nije čuo, i što je vise upijao - to je bio ubedeniji da duboko u
krecnjaku, zakopana u jednom od slojeva, pre-biva neka zarobljena inteligencija. I konacno je nastupilo vreme kada je
bio u stanju da uhvati delice misli... obrise neceg zivog u svesti utamnicenoj u steni.
Onb što je čuo nije razumeo. Taj nedostatak razume-vanja bio je veoma recit. Da je razumeo, on bi svoje ot-krice
pripisao masti. Kako su sada stvari stajale, on nije posedovao znanje koje je moglo da posluzi kao odskocna daska za
izmisijanje stvari kojih je postao svestan. Uhva-tio je svest o zamrsenim zivotnim odnosima koji uopste nisu imali
nikakvog smisla... nijedan od njih nije bio ra-zumljiv, ali su se nalazili u sicusnim, zamrsenim odlom-cima
neobuzdanog (pa ipak jednostavnog) obavestenja koje nijedan ljudski um nije mogao sasvim da prihvati. A on je
saznao za potpunu ispraznost udaljenosti u toj meri nepreglednih da se um zamagljivao i pri samom njiho-vom
nagovestaju kao i pri zamisljanju gole praznine u ko-joj te udaljenosti mora da se nalaze. Cak i dbk je prisluski-vao
zvezde, nikada nije osetio tako razarajuce koncepte drugih gde i drugih kada. Bilo je tu još jedno obavestenje, delici za
koje je nerazgovetno osecao da bi se mogli uklo-piti u znanje covecanstva. Ali ni u jednom trenutku nije uspeo
dovoljno da ih sakupi da bi jnogao da pronade prave otvore u koje ih treba pohraniti ciljem da se oni pri-dodaju gomili
znanja covecanstva. Medutim, najveci deo onoga što je osetio jednostavno je pripadao necemu van njegove moci
poimanja, a verovatno i van moci poimanja bilo kog ljudskog bica. Ali čak i tada njegov um bi hvatao i zadrzavao sve
to što nije razumeo i što će ostati da lezi cvrsto uvrezeno medu njegovim ljudskim mislima.
Oni ill on, znao je to, nisu pokusavali da vode razgo-vor sa njim... bez surrinje oni (ili on) nisu ni znali da post-oji nešto
kao covek, a da ne govorimo o njemu samom. Ali bilo je to bice (ili bica... zakljucio je da mu je lakse da raz-mislja u
jednini) jednostavno razmišljao ili je moza, u svo-joj osa-mljenosti, razgovaralo samo sa sobom... odnosno pokusavalo
da stupi u vezu sa necim drugim pored sebe... nije bio u stanju da odredi.
Razmisljajuci o tome, sedeci na ispustu ispred pecine, pokusao je da pronade nacin na koji bi prisustvo tog stvorenja
mogao na najbolji moguci nacin da objasni. A kako nije mogao da bude siguran... u stvari nije imao podataka koji bi
poduprli njegovo verovanje.., dosao je do zakljucka da je u neko davno geolosko vreme, kada je jedno plitko more
prekrivalo ovu zemlju, u njega upao neki svemirski brod i zakopao se duboko u blatu koje se u potonjim vremenima
stvrdlo u krecnjak. Tako je brod ostao zarobljen do danasnjih dana. Shvatio je da njegovo razmisljanje nije bez mana...
kao prvo pritisak pri obliko-vanju kamena mora da je bio toliko velik da bi smrskao i spljostao bilo koji brod sem u
slucaju da je ovaj bio na-pravljen od nekog materijala koji je daleko nadmasivao covekovu tehnologiju.
Nesrecan slucaj, pitao se, ili nacin skrivanja? Zarobljen ili planirano uhvacen? Nije bilo nacina da to sazna, daljnja
nagadanja su mu se cinila smesnim, jer bi morala da se zasnivaju na dodatnim pretpostavkama koje nicim nije mogao
da potkrepi.
Puzuci uzbrdo, konacno je stigao do tacke sa koje je mogao da se uveri da je drvo odista bilo poseceno. Paloi je nanize
i klizalo je tridesetak stopa otprilike pre no 'što se zaustavilo, grana ispreplitanih sa deblirna drugog drveca koje je
usporilo njegovo poniranje. Panj je bio oguljen, a belina njegovog drveta presijavala se na sivom danu. Prvo je bio
napravljen jedan dubok zasek na strani okre-nutoj prema brdu, a zatim je posao dovrsen testerom. Pored panja videle su
se sicuine gomile braonkaste prasine koje je napravila testera. Testerisala su dvojica, pomisli on.
Sa mesta na kome se Danijels nalazio brdo se obrusa-valo pod ostrim uglom, ali tik pred njim, upravo s druge strane
panja, nalazila se neka cudna uzvisina koja je strcala sa padine. U neka ranija vremena, velike kolicine kamenja su se
najverovatnije odlomile od profielja stene i riagomilale pri njenom dnu, a tokom vremena ih je pre-krila zemlja iz
šume. Navrh te uzvisine rasla je skupina breza, cija su prasnjavo-bela stabla podsecala na nabacane duhove nasuprot
tamnoj boji ostalog drveca.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:15 pm

To što je neko posekao ovo drvo bilo je krajnje nera-zumno, ponovo rece sam sebi. Drvo je bilo beskorisno i nicemu
nije posebnb sluzilo sem što je predstavljalo put da se stigne do jazbine. Pitao se nije li ko znao da ga on koristi kako bi
stigao do te jazbine, te ga iz zlobe posekao? Hi je neko mozda sakrio nešto u pecini, a onda posekao drvo, kako niko
vise ne bi mogao da stigne do nje?
Ali ko bi zeleo toliko da mu napakosti da bi izisao po onakvoj noci u kojoj besni vetar, radio pri svetlosti lampe,
rizikovao zivot, samo zato da bi posekao drvo? Ben Adams? Ben je bio ljut što mu^Danijels nije dozvoljavao da lovi na
njegovoj zemlji, ali to sigurno nije bio dovoljan razlog za jedno tako zlobno delo u koje je trebalo uloziti toliki napor.
Druga mogucnost... da je uzrok unistenju drveta nešto sakriveno u pecini... bila je mnogo verovatnija, mada bi secenje
drveta samo doprinelo skretanju paznje na neo-bicnost tog mesta.
Danijels je stajao zbunjen, odmahujuci glavom. Zatim je stao da razmislja o tome kako da dode do nekih odgo-vora.
Jos je bilo dosta rano, a nije imao nikakvog drugog posla.
On stade da se penje uzbrdo, ka svojoj kolibi, kako bi se snabdeo konopcem.
Cetvrta glava
U pecini nije bilo niceg. Izgledala je u dlaku isto kao i ranije. Vetar je oduvao nekoliko jesenjih listova u njene udaljene
uglove. Krhotine kamena pale su sa stenovite hadstresnice i prestavljale su sicusne dokaze da je pecina nastala
beskrajnim procesom erozije koji za nekoliko hi-ljada godina od sada može i da je zbrise.
Stojeti na uskom ispustu ispfed pecine, Danijels je zurio preko doline, iznenaden koliko se prizor izmenio sada kad je
drvo bilo poseceno. Cinilo mu se da taj prizor vidi iz nekih drugih ujjlova, a i ta strana brda mu je izgledala nekakao
drugacija. Zaprepascen, stao je da ispituje cistinu padine veoma pomno i konacno je bio zadovoljan jer je shvatio da se
samo izmenio nacin na koji ju je on video. Sada je primecivao drvece i obrise koji su mu ranije bili zaklonjeni.
Konopac mu je visio iz izrezbarenog stenovitog proce-lja koje je obrazovalo krov pecine. Laganp se ljuljao na vetru i,
posmatrajuci ga, Danijels se priseti da ranije tog dana nije uopste osetio vetar. Ali sada je duvao sa zapada. Vrhovi
drveca ispod njega povijali su se na njemu.
Okrenuo se prema zapadu i na lieu osetio vetar i dah hladnoce. Pomalo se uznemirio osetivsi vetar, u njemu se
probudilo neko atavisticko upozorenje koje je poticalo još od dana kada su se nage lutajuce gomile praljudi okre-tale,
upravo onako kako se on sada okrenuo, da onjuse promenu u vremenu. Ovaj vetar je mogao znaciti da se sprema
promena vremena, te bi mozda trebalo da se uspentra uz konopac i krene nazad na farmu.
Ali osecao je neku cudnu odbojnost prema odlazenju. Prisetio se da mu se to ćesto desavalo. Jer ovo ovde je
predstavljalo neku divlju vrstu pribezista koje je bilo izd-vpjeno od sveta, a onaj mali svet koji je bio pusten unutra bio
je sasvim drugacije vrste... bio je primitivniji, osnov-niji i manje komplikovan od onoga iz koga je utekao.
Jato divljih pataka uzdiglo se sa jezera u recnoj do-lini, poput strele prelecuci iznad vrhova drveca, krecuci se uz dugi
zavoj strmeni, a kada su presle preko vrha te strmeni, graciozno su se vratile ka red. Posmatrao ih je dok nisu zaronile
za drvece koje je oivicavalo nevidljivu reku.
Bilo je vreme da krene. Vise nije imalo svrhe cekati. Kao prvo, takvu gresku mogla je da napravi samo neka budala;
nije trebalo da dopusti sebi da misli kako je nešto skriveno u pecini.
Vratio se do konopca, ali njega vise nije bilo.
Trenutak je glupo zurio u mesto na procelju stene duz koga je visio konopac njisuci se na povetarcu. Zatim se dao u
potragu za njim, iako nije imao bogzna kakav pro-stor da pretrazuje. Konopac je mogao skliznuti, mozda, malo duz
iyice nadnosece mase stene, ali izgledalo mu je neverovatno da je mogao skliznuti toliko daleko da ga vise nije video.
Konopac je bio nov, jak, i on ga je dobro privezao za hrast na strmeni iznad stene, dobro ga pritegnuvsi oko debla i
isprobavsi cvor kako bi se uverio da nece skliznuti.
A sada konopca nije bilo. Mora da je u ovo umesana neka ljudska ruka. Neko je naisao, video konopac i tiho ga
izvukao gore i sada cuci na strmeni iznad njega, oceku-juci njegov zaplaseni vrisak kada otrkije da je u skripcu. To je
bila neka yrsta okrutne sale za koju je veliki broj ljudi, u ovoj zajednici mogao verovati da predstavlja vrhunski humor.
Razume se, najbolje je bilo ne obracati paznju, ostati miran i sacekati dok ta sala ne dosadi onome ko ju je smislio.
Te on tako 6ucriu na ispust i stade da čeka. Rece sebi da će deset, uvrh glave petnaest minuta biti dovoljno da
saljivdzija izgubi strpljenje. Konopac će se potom spustiti, on će mo?i da se popne uz njega i vrati se kuci. U zavisnosti
od toga ko bude saljivdzija, povesce ga kuci, natocice mu pice i njih dvojica će, sedeci u kuhinji, zajedno rucati.
Uvideo je da je okrenuo leda prema vetru koji se ci-nilo da je sada ostriji no što je to bio onda kada ga je prvi put
primetio. Kretao se sa zapada prema severu, a to nije bilo dobro.
Cuceci na ispustu primetio je da mu se na rukavu ja-kne sakupila vlaga... koja nije predstavljala zaostalu kisu, ne baš
kisu, već maglu koja se sve vise spustala. Ako temperatura makar malo opadne, vreme može postati dosta gadno.
Cekao je, skvrcen, osluskujuci zvuke... povlacenje što-pala po liscu, pucketanje slomljenih grancica... koji bi odali
necije prisustvo na vrhu stene. Ali nije se čuo nikakav zvuk. Dan je bio sav nekako priguSen. Cak su se i grane drveca
ispod njegovog sedista, njisuci se na vetru, povijale bez onog uobicajenog pucketanja i mrmorenja.
Petnaest minuta mora da je već prošlo, a sa vrha stene nije dopro nikakav zvuk. Vetar je poceo nešto jace da duva, a
kada je iskrenuo glavu na jednu stranu u pokusaju da pogleda naviše, mogao je da oseti laki nalet magle u pokretu, na
svom obrazu.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:21 pm

Više riije mogao da cuti nadajuci se da će se saljivdzija umoriti od cekanja. Osetio je, u iznenadnom naletu panike, da
ima sve manje vremena. »Hej, ti tamo gore«, povika on. Sacekao je, ali nije dobio odgovor. Zavikao je ponovo, ovog
puta mnogo glasnije. Obicno bi mu stena s druge strane udubine uzvratila odjekom. Ali ovog puta nije se zacuo
nikakav odjek i cinilo se da je njegov povik bio prigusen, kao da je ovo diy-lje mesto podiglo neku vrstu ograde da ga
njome okruzi. On zavika još jednom a maglom obavijen svet prihvati njegov glas i proguta ga.
Zacu se neki sisteci zvuk. Danijel primeti da potice od sicusnih kuglica leda koje su curele niz grane drveca. Za tili cas magla u pokretu pretvorila se u led.
Koracao je napred-nazad po ispustu pred pecinom koji je bio dugacak najviše dvadestak stopa, trazeci neki nacin da
umakne. Ispust se produzavao u prazninu, zatim nestajao. Iz visine se spustala kosa projekcija stene. Na-sao se u
propisnoj zamci.
Vratio se u pecinu i cucnuo. Ovde je bio zasticen od vetra i osecao je, iako je panika u njemu uzimala sve vise maha,
izvesno osecanje udobnosti. U pecini je bilo još dosta toplo. Ali temperatura mora da je opadala, i to dosta brzo, jer se
inace magla ne bi pretvorila u sneg. Na sebi je imao laganu jaknu, a nije mogao ni da zapali vatru. Nije pusio i nikada
sa sobom nije nosio sibice.
Po prvi put se suocio sa ozbifjnoscu svog polozaja. Mogli su proci dani pre no što iko primeti da ga nema. Posecivalo
ga je svega nekoliko ljudi, ali niko nikada nije obracao neku narocitu paznju na njega. Cak i da neko primeti da ga
nema, te se daju u poteru za njim, kakve su bile sanse da ga pronadu? Ko bi se setio da pogleda u ovu sa-krivenu
pecinu? Pitao se koliko dugo covek može opstati na zimi bez hrane?
Ako ne uspe uskoro da se izvuce odavde, sta će biti sa njegovim kucnim poslovima? Krave će krenuti kuci sa pase,
trazeci zaklon pred olujom, a tamo nece biti nikoga da in pusti u stalu. Ako in niko dan-dva ne pomuze, strasno će se
muciti zbog naduvenih vimena. Prasici i pi-lici bice gladni. Razmisljao je o tome da covek nema prava da toliko
rizikuje kad od njega zavisi tako veliki broj zivih bica.
Puzeci, uvukao se dublje u pecinu i pruzio potrbuske, tako da je zauzeo njenu najdublju pukotinu, te uho prilju-bio uz
kamen.
Stvorenje se još nalazilo tamo... razumljivo da se još nalazilo tamo. Bilo je još sigurnije ulovljeno u zamku od njega
samog, jer dole ga je sputavalo, mozda, nekoliko što-tina stopa cvrste stene, koja se gomilala krajnje smisljeno tokom
mnogo miliona godina.
Ponovo se secalo. U njegovom umu nahodilo se neko drugo mesto i dok je jedan deo tog secanja bio nejasan i talasav,
ostatak je bio kristalno jasan. Jedna ogromna tamna stenovita dolina, jedna ogromna stenovita kosina, protezala se do
udaljenog obzorja, a iznad tog udaljenog obzorja uzdiglo se crvenkasto sunce; ocrtano naspram te ogromne crvene
lopte izlazeceg sunca nalazila se neka nejasna struktura... nepravilnost obzorja koje je nagove-(Stavalo neko mesto.
Mozda kakav zamak, grad ili veliko naselje u steni... tesko je bilo razabrati o cemu je reč ili biti apsolutno siguran da to
uopste nešto predstavlja.
Dom? Da li je to crno prostranstvo stene svemirska luka rodne planete? Ili je to mozda samo neko mesto koje je ovo
stvorenje posetilo pre no što je stiglo na Zemlju? Neko tako fantasticno mesto da mu se zadrzalo u umu.
U secanje su mu se umesale i druge stvari, culni sim-boli koji su se mogli upotrebiti za licnosti, zive oblike, mi-rise,
ukuse. Iako mozda i nije bio u pravu, Danijels je znao da ga, snabdevajuci to zarobljeno bice ljudskim culnim
opazanjima, snabdeva jedinima koje poznaje.
I tako, prisluskujuci secanje na to ravno crno prostranstvo stene i zamisljajuci sunce na izlasku koje je ocr-tavalo
ustrojstvo na udaljenom obzorju, Danijels je ucinio nešto što nikada ranije nije pokusao. Pokusao je da odgovori torn
zakopanom bicu, pokusao je da mu stavi do zna-nja da ga je nešto slusalo i culo, da nije onako usamljeno i odseceno od
svega kao što je mozda mislilo da jeste.
Nije se sluzio jezikom.., to bi bilo potpunO n'era-zumno. Zvuk nikada ne bi uspeo da prodre kroz tako de-belu stenu.
Umesto toga posluzio se umom.
Zdravo, ti tamo dole, rede on. Ovde je jedan tvoj prija-telj. Vec dugo te slu&am i nadam se da i ti mene mozeg duti.
Ako Možeš, hajde da porazgovaramo. Dopusti mi da pokušam da ti objasnim ko sam i da ti opi&em svet u kome zivim,
a ti deS meni onda opisati sebe i svet u kome si ziveo, kao i dogadaj koji te je doveo u sadašnje stanje, i reci 6e$ mi da
li bih na bilo koji nadin mogao da ti pomog-nem, bilo šta da za tebe ucinim.
To je bilo sve što je rekao umom. Posto je zavrsio, ostao je i dalje da lezi uveta priljubljenog o tvrdi pod pecine,
osluskujuci kako bi otkrio da li ga je stvorenje mozda culo. Ali stvorenje ga ocigledno niie culo ili ga je mozda culo, ali
nije obratilo paznju na njega, smatrajuci da toga nije vredan. Nastavilo je da razmislja o mestu na kome se tamnocrveno
sunce uzdizalo iznad obzorja.
Znao je da je budalasto i mozda uobrazeno postupio kada je pokusao da razgovara sa njim. Nikada to ranije nije uradio;
jednostavno je slusao. Niti je pokusao da se obrati onim drugima koji su razgovarali medu zveS dama... opet je samo
slusao.
Kakvu je to novu dimenziju poprimio, pitao se, koja lii mu dozvolila da pokusa da stupi u vezu sa tim stvorenjem?
Nije li ga na to pokrenula mogucnost da može umreti?
To stvorenje u kamenu mozda nije bilo podlozno jsmrti... mozda je bilo besmrtno.
On izpuza iz udaljene pukotine pecine i cetvoronoske |obiñe do mesta na kome je mogao da cucne.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:24 pm

Oluja se pogorsala. Led se sada mesao sa snegom, a temperatura je opala. Ispust ispred pecine bio je prekri-ven
skromom skliskog leda. Ako bi ko pokusao da hoda po njemu ubrzo bi poleteo u ponor, licem okrenut prema svojoj
smrti.
Vetar je jace duvao. Grane drveda su se povijale, a
Ikovitlaci lisca su se pripijali uz stranu brda, leteci za-jedno sa ledom i snegom.
Sa mesta na kome je cucao mogao je da vidi najvise Igrane skupine breza koja je rasla povrh uzvisine neposredno iza
mesta na kome se ranije nalazilo pecinsko drvo. A te grane su se, bar mu se cinilo, talasale mnogo jace no što je vetar
bio u stanju da ih pokrece. One su div-lje sibale sa jedne na drugu stranu i još dok je gledao kao da su se još vise
izduzile u vazduhu kao da je drvece, u nekoj velikoj agoniji, podizalo svoje grane daleko iznad glava moleci za milost,
Danijel krenu još napred, puzeci na šakama i kole-nima, te gurnu glavu napolje kako bi video podnozje stene.
Nisu se samo grane na vrhu skupine breza talasale već se cinilo da je cela skupina u pokretu, njisuci se unao-kolo kao
da neka nevidljiva ruka pokusava da je iscupa iz tla. Ali još dok je razmišljao o tome, primetio je da je i samo tlo u
pokretu, da se uzdize i previre. Izgledalo je kao da je neko ubrzani film o kljucanju mraza sada pustio normalnom
brzinom. Uzdizalo se tlo, a sa njim i skupina. Niz padinu se kotrljao sljunak i ostali nanosi, oslobodeni izdizanjem tla.
Odlomila se jedna gromada i strmoglavila nizbrdo, lomeci siblje i zbunje i ostavljajuci za sobom strasne oziljke.
Danijels je sve to promatrao uzasnut i zadivljen.
Pitao se, ne prisustvuje li on to nekom strasno ubrza-nom geoloskom procesu? Pokusao je da odredi o kakvom
zapravo.procesu bila reč. Bio mu je poznat jedan za koji mislio da odgovara. Uzvisina je nastavila da se izdize, ,*
s*zmi6uci se iz sredista ka spoljasnjim stranama. Citava reka pslobodenih nanosa sada je tekla niz padinu, ostavljajuci
za sobom smedu stazu u belini napadalog snega. Skupina breza se prevrnu i klizeci krenu niz padinu, a iz mesta na
kome se nalazila stade nešto da se pomalja.
Nije to bio nikakav cvrst oblik, već maglicast, tako da se cinilo da je neko, zagrebavsi, skinuo nešto zvezdane prasine
sa neba i oblikovao je u jedan nepravilan, nesta-lan oblik koji se nije mogao podvesti ni pod koje konacno ustrojstvo i
koji je nastavljao da se pomera i menja, mada nije gubio svaku slicnost sa oblikom koji je prvobitno imao. To bi licilo
na labavi konglomerat atoma, da su atomi bili vidljivi. Neznatno je iskricilo u sivilu dana i upr-kos tome što se cinilo da
je netelesno, ono je ocigledno po-sedovalo izvesnu snagu... jer je nastavilo da se probija iz uzdrmane uzvisine dok je se
konacno nije oslobodilo.
Posto se oslobodilo, krenulo je prema ispustu.
Cudno, ali Danijels nije osetio nikakav strah, već samo neizmernu znatizelju. Pokusao je da dokonca sta bi taj nestalni
oblik mogao da predstavlja, ali nije mogao biti siguran.
Kada je stiglo do ispusta i podiglo se malo iznad njega, on se povuce i ostade da cuci u pecini. Oblik se po-meri
nekoliko stopa otprilike i smesti se na ispustu... mozda se smestio ili je lebdeo tik iznad njega.
Ti si govorio, obrati se iskricavi oblik Danijelsu.
To nije bilo pitanje, niti tvrdnja, u stvari, baš kao što nije bio ni pravi govor. Zvucalo je upravo onako kao i raz-govor
koji je Danijels čuo kada je osluskivao zvezde.
Obratio si mu se, rece oblik, kao da si mu prijatelj (mada nije upotrebio reč prijatelj već nešto drugo što je oznacavalo
toplinu i prijateljstvo.) Ponudio si mu pomoć. Možeš li mu pomoći?
Bar je pitanje bilo dovoljno jasno postavljeno.
»Ne znam«, odvrati Danijels. »Sada trenutno ne mogu. Ali mozda za stotinu godina od danas, mozda... cujes li me?
Razumes li ono što govorim?«
Kazeš da će pomoć mozda stići, odvrati stvorenje, ali tekposle izvesnog vremena. Koliko vremena, molim te?
•Stotinu godina«, rece Danijels. »Kada ova planeta obiñe oko zvezde stotinu puta.«
Stotinu? upita stvorenje.
Danijels podize prste obe Sake. »Vidis li moje prste? Dodatke na krajevima mojih ruku?«
Vidim li?, upita stvorenje.
»Oseti in. Prebroj.«
Da, mogu da ih prebrojim.
»Ima ih deset«, rece Danijels. »Deset puta toliko iznosi stotinu.*
To nije mnogo vremena, odvrati stvorenje. Kakvu pomoć tada?
>Znas li sta je to genetika? Kako jedno stvorenje na-staje, kako zna sta će se postati, kako raste. Aminokise-line koje
sacinjavaju ribonukleinske kiseline i odreduju kako će koja celija rasti i koja će im biti funkcija?«
Nisu mi poznati vaši izrazi, rece stvorenje, ali razu-mem. Dakle, ti znaš za to? Nisi, znaci, sirovo, divlje stvorenje, kao
ostali zivoti koji jednostavno stoje i oni drugi koji ruju po tlu i penju se po stajacim oblicima života, te tree po tlu.
To sve nije, razume se, na taj nacin bilo izreceno. Reci su bile prisutne... ili bar znacenja koja su se osecala po-put
reci... a takode je bilo i slika drveca, poljskih miseva, veverica, zeceva, teturavih mrmota i lisica u trku.
»Ne ja«, rece Danijels, »već drugi moje vrste. Ja znam tek ponesto o tome. Ima i drugih koji provode sve svoje vreme
proucavajuci to.«
Ovaj drugi se smesti na ispust i ništa vise ne rece. Iza njega se drvece povijalo na vetru, a zavijajuci je poceo da pada i
sneg. Danijels se povuce sa ispusta, cvokocuci od hladnoce i pitajuci se da ta stvar na ispustu nije mozda samo plod
njegove maste.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:26 pm

Ali dok je razmišljao o tome, stvar, poće ponovo da govori, ali ovog puta se cinilo da se ne obraca njemu. Pre bi se
moglo reci da je govorila poput stvorenja u kamenu, prisecajuci se. Mozda je stupio u vezu sa necim o cemu ništa nije
trebalo da zna, ali Danijels nije mogao sebe da spreci da ne sazna. Osecanje je prelazilo sa stvorenja i le-pilo se za
njegov um, ispunjavajuci ga celog, ogoljujuci sve ostalo, tako da se cinilo da je on taj koji se priseca, a ne ovaj drugi.
PETA GLAVA
U pocetku je bio svemir... beskrajan, neogranicen sve-mir, tako udaljen od svega, tako surov, tako leden, tako
nezainteresovan, da je od njega obamiraoum,ne toliko us-led straha ili usamljenosti koliko zbog poimanja da je u ovoj
vecnosti svemira stvar kao što je bio on bila svedena na patuljastu beznacajnost koju nijedan metar nije mogao izmeriti.
Tako daleko od doma, u toj meri izgubljen, tako neusmeren... pa ipak ne baš u toj meri neusmeren, jer postojao je jedan
trag, miris, zivotinjski trag, saznanje koje se nije moglo iskazati, razumeti niti čak naslutiti u okvirima ljudske moci
poimanja; trag, miris, zivotinjski trag koji je ukazivao na pravac, bez obzira na to kako bio nejasan ili beznadezan,
kojim je nešto drugo krenulo u neko drugo vreme. Aka torn slabom, nejasnom tragu na-gonila ga je bezumna
odlucnost, neumorna predanost, pri-marna hitnja, nagonila ga je da ga sledi bez obzira na to kuda i ga poveo, čak iako
je u pitanju kraj vremena ili prostora ili kraj obe te stvari istovremeno, nikada mu ne dozvolivsi da dozivi neuspeh,
odustane ili posrne dok ne stigne konacno do kraja traga ili ne bude zbrisan od strane ko zna kakvih vetrova koji mozda
duvaju kroz pra-zan prostor.
Danijels rece sam sebi kako ovdepostoji nešto što mu je i pored sve svoje tudosti ipak blisko, neki Cinilac koji bi
trebalo da bude prevodiv na ljudske termine i da na taj nacin utvrdi neku vrstu veze izmedu ovog tudins-kog uma koji
se priseca i njegovog ljudskbg uma.
Praznina i tisina, hladna nezainteresovanost, nastav-ljali su se unedogled i cinilo se da im nema kraja. Ali on je dosao
do saznanja da kraj mora postojati i da se taj kraj nalazio ovde, u ovim ispreplitanim brdima iznad ove drevne reke. A
posle gotovo beskrajno duge tame i ne-zainteresovanosti, nastupilo je beskrajno cekanje, stizanje do kraja, dopiranje
onoliko daleko koliko se može, a potom smirivanje radi cekanja u koje je ulagana bezvre-mena strpljivost koja se
nikada nece istrositi.
Pomenuo si pomoć, obrati mu se stvorenje. Zasto po-moc? Ti ne poznajes tog drugog. Zasto bi zeleo da pomog-nes?
?2iv je«, odvrati Danijels. ?Ziv je on, a ziv sam 1 ja, zar to nije dovoljno?*
Ne znam, rece stvorenje.
»Ja mislim da jeste«, nastavi Danijels.
A kako bi ti to mogao pomoći?
?Pomenuo sam ti genetiku. Ne znam da li cu umeti da objasnim...«
Uhvatio sam termine iz tvog uma, rece stvorenje. Genetski kod.
»Da li bi taj drugi, onaj ispod kamena, onaj koga cu-vas...«
Ja ga ne cuvam, rece stvorenje. Ja ga cekam.
»Dugo ces ga cekati?«
Opskrbljen sam za cekanje. Dugo sam cekao. A mogu još duze.
»Jednog dana«, poće Danijels, »kamen će se izdrobiti. Ali nema potrebe da tako dugo cekas. Da li je torn dru-gom
stvorenju poznat njegov genetski kod?«
Jeste, odvrati stvorenje. On zna mnogo vise od mene.
?Mislim na ceo«, bio je uporan Danijels. »Do posled-nje veze, konacnog sastojka, delova svih onih milijardi...«
Sve mu je to poznato, odvrati stvorenje. Prvi uslov sve-kolikog života jeste razumevanje samog sebe.
?I on bi mogao.. bio bi... voljan da nam pruzi to oba-vestenje, da nas snabde svojim genetskim kodom?«
Bas si drzak, odvrati iskricavo stvorenje (mada je reč koju je upotrebio bila mnogo jaca od re6i drzak.) To je obavestenje
koje niko nikom ne daje. To je nepristojno i be-stidno [i ovde su bile upotrebljene druge reci, a ne nepristojno i
bestidno.) To podrazumeva da sebe predajes u tude ruke. To je krajnja i besmislena predaja.
?Nije predaja*, re6e Danijels. »Vec nacin da pobegne iz svog zatvora. Kazem ti da će ljudi moje rase za otprilike
stotinak godina biti u stanju da uzmu taj genetski kod i na osnovu njega stvore jedno drugo stvorenje koje će biti
istovetno sa prvim. Bice u stanju da ga udvoje bez ost-atka.«
Ali on cei dalje biti u kamenu.
Samo jedan od njih. Original. Original može da sa-čeka dok se stena ne izmrvi. Ali onaj drugi, njegov dvoj-nik, mogao
bi ponovo da ozivi.«
A sta ako, pitao se Danijels, stvorenje u kamenu ne zudi za izbavljenjem? šta ako se namerno smestilo pod kamen? šta
ako ono jednostavno trazi zastitu i utofiiste? Mozda bi, da je zelelo, to stvorenje moglo lako da izide .s mesta na kome
se nalazilo, isto onako lako kao što se ovo drugo... ill ova druga stvar... izdiglo iz uzvisine.
Afe, ne može, rece stvorenje koje je cucalo na ispustu. Bio sam nepazljiv. Zaspao sam cekajuci i ostao da spa-vam
suviše dugo.
A to je odista bio dug san, rece Danijels sam sebi. San toliko dug da ga je prekrila zemlja, da su pale gromade, otkinute
od stene usled mraza, a zatim bile zakopane u tie
I i da je iznikla skupina breza i izrasla u drvece visoko tri-
I deset stopa. Postojala je ovde neka razlika u vremenskom razmaku koju nije bio u stanju da shvati.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:29 pm

Ali ponesto od ostalog je osetio, rece on sam sebi,.
| predanu odanost i bezumnu strpljivost tog stvorenja koje je sledilo jedno drugo bice daleko medu zvezdama. Znao
j je da je u pravu, jer je um tog drugog, tog odanog zvezda-nog psa koji je cucao na ispustu, usao u njega i pricvrstio se
za njegov um i na trenutak su se njih dvojica, ta dva uma, iako u toj meri razliciti, sjedinila u jedan jedinstven um u
znak prijateljstva i osnovnog razumevanja, kao da je po prvi put u vremenu koje je verovatno iznosilo mi-lione godina
ovaj lajavi pas — tragac iz spoljasnjeg sve-mira naisao na neko stvorenje koje je u stanju da shvati njegovu duznost i
njenu svrhu.
?Mogli bismo pokusati da ga iskopamo«, rece Danijels. »Razmisljao sam o tome, razume se, ali plasio sam se da bi
mogao biti povreden pri torn. A i tesko bi bilo ne-koga ubediti..«
Ne, rece stvorenje, kopanje ne bi pomoglo. Ima mnogo toga što ti ne razumeS. AH onaj tvoj drugi predlog, taj vredi.
Kaze& da ne posedujeS dovoljno znanja iz gene-tike da bi sada mogao nešto preduzeti. Da li si razgova-rao sa drugima
iz tvog roda?
?Jesam sa jednim«, rece Danijels, ?ali on nije hteo ni da me do kraja saslusa. Mislio je da sam lud. Ali on, ko-nacno, i
nije bio covek kome je trebalo da se obratim. U dogledno vreme mogao bih da porazgovaram i sa drugim, ali ne sada.
Bez obzira koliko bih to zeleo... ne mogu. Jer oni bi me ismejali, a ja ne mogu da podnesem njihov pods-meh. Ali za
stotinak godina, ili mozda manje, mogao bih.
Ali ti neces postojati za što godina, primeti odani pas. Vi ste kratkovecna vrsta. Cime se može objasniti vas brzi
napredak. Sveokupni ovdasnji zivot je kratkovecan, a to pruza evbluciji priliku da izgradi inteligenciju. Kada sam
stigao ovamo, zatekao sam samo bezumna bica.
»U pravu si«, rece Danijels. »Ja ne mogu poziveti još što godina. Cak da racunamo od pocetka, ne bin mogao da
pozivim stotinu godina, a;već sam preko glave prevalio vise od polovine s'vog života.* Mozda i mnogo vise od polovine.
Jer ako se ne izvucem iz ove pecine, umrecu za nekoliko dana.*
Ispruzi ruku, rece iskricavi. Ispruzi ruku i dodirni mene, bice.
Danijels lagano ispruzi ruku. Njegova saka prode kroz iskru i sjaj, ali on ne oseti ništa cvrsto... cinilo se kao da mu je
saka prosla kroz vazduh i ništa drugo.
VidiS, rede stvorenje, ja ti ne mogu pomoći. Nema na-cina da naSe energije deluju jedna na drugu. 2ao mi je, prijatelju.
(Ta reč i nije baš bila prijatelju, ali bila je dovoljno :dobra i mogla je znaciti, pomisli Danijels, mnogo vise nego
reč prijatelj.)
»I meni je zao«, rece Danijels. »2eleo bih da zivim.«
Medu njima zavlada tisina, meka i teska tisina sne-gom otezalog poslepodneva i niceg drugog sem -drveca, stena i
skrivenog malog života nije bilo da sa njima po-deli tu tisinu. Znaci, ovaj susret sa jednim stvorenjem sa drugog sveta
bio je uzaludan, rece Danijels sam sebi. Sem kada bi nekako uspeo da side sa ovog ispusta. Onda bi mogao nešto da
učini. Mada, zasto bi trebalo da brine o spasavanju stvorenja u kamenu — to nije mogao da ra-zume. Svakako bi
trebalo više da misli o tome da li će sam ostati u zivotu ili nece, nego to da će njegova smrt osuje-titi svaku mogucnost
da zakopanom tudineu bude uka-zana pomoć
»Ali mozda i nije bio uzaludan«, rece on iskricavom stvorenju. »Sada kada ti znas...«
»Moje. znanje, odvrati stvorenje, nece ništa postici. Pos.toje drugi na zvezdama koji bi trebjaio da saznaju..: ali čak. i
kada bih mogao da stupim s hjima u vezu, oni na mene ne bi obratili paznju. Moj je polozaj suviše nizak da bi sa mnom
porazgovarali oni na visim polozajima. Moja jedina nada bi mogli biti ljudi tvoje vrste, a ako ne grešim, jedino ti. Jer
sinulo mi je da si ti jedini koji odista razume. Ne postoji niko drugi od tvoje vrste ko je uopste svestan mog: postojanja.
? Danijels klimnu. Bio je sasvim u pravu. Nije postojalo nijedno drugo ljudsko bice u cijem rhozgu je nastala tako
srecna zbrka iz koje su proistekle sposobnosti koje je on posedovao. On je predstavljao jedinu nadu stvorenju u
kamenu, mada je nada koju je on nudio bila tako mala, jer pre no što se mogla ostvariti mora pronaci nekoga ko će ga
saslusati i poverovati mu. A to verovanje mora premo-stiti godine do vremena kada će genetski inzenjering dovoljno
uznapredovati.
* Ako bi to uspelo da prezivis sadasnju krizu, rece pas-tragac iz spoljasnjeg svemira, mogao bih nabaviti odre-dene
energije i tehnike... dovoljne za izvodenje tog pro-jekta. Ali moraS shvatiti, ne mogu te snabdeti nicim što bi ti
pomoglo da izideš iz ove krize.
•Mozda će neko naici«, rece Danijels. »Mogli bi me cuti ako bih s vremena na vreme vikao.«
Poceo je s vremena na vreme da vice, ali mu se niko nije odazvao. Njegove povike prigusivala je oluja i malo je bilo
verovatno, dobro je to znao, da će se po ovakvom vre-menu neko naci u blizini. Svi su na sigurnom pored svojih vatri.
Iskricavo stvorenje je ostalo da cuci na ispustu i kada se Danijels povukao unazad da se odmori. Bilo je neodre-denog
oblika koji je veoma podsecao na nesimetricnu bo-zicnu jelku u snegu.
Danijels je govorio sebi da ne sme zaspati. Mora samo na trenutak zatvoriti oci, a zatim ih odmah ponovo otvoriti... ne
sme im dozvoliti da ostanu zatvorene, jer će ga inace savladati san. Trebalo bi rukama da se udara ro grudima kako bi
mu bilo toplije... ali ruke su mu bile ote-zale i nisu htele da se pokrenu.
Osetio je kako klizi. ka podu pecine i trudio se da se ponovo uspravi. Ali nije baš imao neku narocitu volju da se bori, a
stena je bila udobna. Toliko udobna, pomislio je, da bi mogao priustiti sebi trenutak odmora pre no što se primora da se
uspravi. Ali cudno je bilo to što se pod pecine pretvorio u blato i vodu, sunce je sijalo i njemu je ponovo bilo toplo.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:35 pm

Istog casa se podigao i video da stoji u jednom veli-kom vodenom prostranstvu cija mu dubina nije prelazila iznad
clanaka, a da mu je pod nogama crni mulj.
Nije bilo nikakve pecine niti brda u kome bi mogla _ da se nalazi pecina. Postojala je samo ova neizmerna vo-dena
povrsina, a iz nje, na udaljenosti manjoj od trideset stopa, nalazila se blatnjava plaza jednog sicusnog ostrva..:
blatnjavog, stenovitog ostrva, sa mrljama bo-lesno zelenih priraslina na stenama.
Znao je da se nalazi u nekom drugom vremenu, ali ne i na nekom drugom mestu. Uvek kada bi presao u neko drugd
vreme, nasao bi se na istom onom mestu na povrsini Zemlje na kome se nalazio kada je doslo do te pro-mene.
I stojeci tu poceo je još jednom da se pita, kao i mnogo puta ranije, kakav je to snazni mehanizam stupab u pogon koji
ga je pomerao kroz prostor tako da se kada je bio prenosen u neko drugo vreme koje nije bilo nje-govo, nikada nije
nasao zakopan' recimo ispod dvadeset stopa debele stene ili zaronjen dvadeset stopa ispod povrsine.
Ali sada je bio svestan da nije bilo vremena za razmis-ljanja niti postavljanja pitanja. Cudnom igrom slucaja on se vise
nije nalazio u pecini i bilo bi razumno da se što pre udalji sa mesta na kome se nalazio, Jer ako bi ostao tamo gde je,
moglo bi se desiti da se iznenada vrati nazad u svoju sadasnjost i nade se ponovo zarobljen u pecini.
On se nespretno okrenu, jer su mu stopala upadala u blatnjavo dno i uputi se ka obali. Koracanje mu je prici-njavalo
teskoce, ali ipak je uspeo, uspeo da se dokopa uske trake blatnjave obale i presavsi preko nje, da stigne do ispreturanih
stena na koje je seo da se odmori.
Tesko je disao. Udisao je vazduh punim plucima, ali on je imao neki neobican ukus, nije uopste licio na nor-malni
vazduh.
On sede na stenu, boreci se za vazduh, i zagleda se preko vodenog prostranstva koje se presijavalo na toplom suncu koje je već bilo visoko odskocilo. U daljini je ugledao jedan dugacak, grbavi talas i nastavio je da ga posmatra kako se
priblizava. Kada je stigao do obale prekrio je blatnjavo izdignuce gotovo do njegovih stopala. Daleko na staklastoj
povrsini oblikovao se još jedan talas.
Shvatio je da je vodena povrsina mnogo veca nego što je u prvi mah pomislio. Ovo je takode bilo prvi put da je u
svojim lutanjima kroz proslost naisao na bilo kakvu veliku vodenu povrsinu. Ranije se uvek pojavljivao na suvom, cije
su opste konture bile prepoznatljive... i uvek je bila prisutna reka koja tece izmedu brda.
Ovde ništa nije bilo prepoznatljivo. Ovo je bilo neko potpuno razlicito mesto i uopste se nije dovodilo u sumnju da je
ovog puta bio projektovan mnogo dalje u proslost no ikad ranije... u vreme nekog velikog epikontinentalnog mora, u
vreme mozda, kada je u atmosferi bilo mnogo manje kiseonika nego što će ga biti u narednim eonima. Pomislio je da se
vrlo verovatno veoma primakao onoj vremenskoj granici na kojoj je bilo nezamislivo postojanje nekog bica kao što je
on. Ovde je ocigledno bilo dovoljno kiseonika, mada covek mora u pluca da unosi vece kolicine nego obicno. Jos
nekoliko miliona godina unazad i mozda bi kolicina kiseonika bila nedovoljna. Jos malo unazad — i vise uopste nema
slobodnog kiseonika.
Posmatrajuci obalu, ugledao je neke sicusne stvar-cice kako letuckaju napred-nazad, trazeci zaklon u peskom obelelim
gomilama nanosa, ili kako uskacu u sicušne pukotine. Spustio je šaku na kamen na kome je se-deo i lagano zagrebao
po jednoj zelenoj mrlji. Ona se od-lepi od kamena i prionu za njegovu šaku, zaprljavsi mu dlan nekom skliskom
zelatinskom masom koja je bila odv-ratna i prljava.
Znaci ovde je naisao na prve znake života na zemlji... za koje bi se tesko moglo reci da su stvorenja, a koji su se još
drzali blizine vode, u strahu i neopremljeni za veca udaljavanja od okrilja te mokre i nezne majke koja je od samog
pocetka stala da iznedruje zivot. Cak su se i biljke još drzale blizine mora, i mozda su postojale samo na povrsini stenja
tako blizu obale da ih je povremeno mogla zapljusnuti voda.
Danijels shvati da vise ne mora da se bori za vazduh. Probijanje kroz blato do stene bilo je veoma zamorno u atmosferi
siromasnoj kiseonikom. Ali sasvim mu je bilo dpbro kada je mirno sedeo na steni.
Sada kada je krv prestala da mu dobuje u glavi,postao je svestan tisine. Cuo je samo jedan zvuk, neznoudaranje vode o
blatnjayu plazu, usamljeni ucinak koji je,pre bi s,e moglo reci, samo pojacavao tisinu, a ne da ju je narusavao.
Nikada ranije u svom zivotu, shvati on, nije čuo ma-nje zvuka. U drugim svetovima koje je upoznao čuo se ne samo
jedan zvuk, već ih je bilo mnogo,/čak i za najmirni-lV jih dana. Ali ovde nije postojalo ništa što bi proizvodilo bilo
kakav zvuk... nije bilo drveca, zivotinja, insekata, ptica... samo se voda protezala do udaljenog obzorja i na nebu ss
nalazilo sjajno sunce.
Po prvi put posle mnogo meseci ponovo je iskusio ono osecanje nepripadnosti, osecanje da se nalazi tamo gde nije
pozeljan i gde nema prava da se nalazi, da je uljez u jednom svetu koji je van granica, ne samo za njega već i za sve što
je slozenije ili savrsenije od malih stvore-nja na obali.
Sedeo je pod tudim suncem, okruzen tudom vodom, posmatrajuci one male stvari koje će u narednim eonima
omoguciti razvoj stvorenjima kakav je i on, i pokusao je da oseti neko srodstvo sa njima. No, to mu nije poslo za
rukom.
Ali iznenada, na ovom mestu koje je poznavalo samo jedan zvuk, zacula se tutnjava, u prvih mah slaba ali jasna, a
ubrzo i glasnija, pritiskala je vodu i udarala o malo ostrvo... zvuk koji je dolazio s neba.
Danijels poskoci i pogleda uvis, a tamo vide brod kako se obrusava prema njemu. Ali cinilo se da taj brod nema neki
stalni oblik... pre je licio na neku iskrivljenu stvar, koja je podsecala na veliki broj svetlosnih ravni (ako uopste može
postojati nešto kao što su svetlosne ravni) zalepljenih jedna za drugu na neki nasumican nacin.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:37 pm

Tutnjavu je stvarla atmosfera stavljena na muke, a svetlosne ravni su neprestano menjale oblik ili mesta, tako da brod
ni u jednom trenutku nije izgledao isto.
U pocetku se brzo spustao, ali sada je usporavao, na-stavivsi da pada tesko i krajnje odlucno pravo prema
ostrvu.
Danijels uhvati sebe da je cucnuo nesposoban da od-voji pogled i cula od te mase svetlosti i tutnjave koji su dopirali sa
neba.
More, blato, stenje, 6ak i puna sunceva svetlost podrh-tavali su od sjaja koji je poticao od pomeranja svetlosnih ravni.
Danijels vide da će se brod, ako je naumio da stigne do povrsine, spustiti otprilike stotinu stopa od obale, a ne na
ostrvo, kao što se u prvih mah uplasio.
Na visini na vecoj od pedeset stopa iznad vode veliki brod se zaustavio i ostao da lebdi, a iz njega izide neka svetla
stvar. Taj predmet udari o vodu uz pljusak ali ne potonu, već se smiri na plitkom, blatnjavom dnu mora, dok je nešto
manje od njegove poloyine virile iznad povrsine. Bila je to neka kugla, svetla i sjajna lopta koju je zap-. ljuskivala
voda, te je, iako mu je grmljavina broda odzva-njala u usima, Danijels mogao da cuje kako voda zapljus-kuje kuglu.
A tada se zacu glas iznad ovog praznog sveta, koji nadjaca i tutnjanje broda, zamisljeni zvuk zapljuskivanja vode; bio
je to tuzan, uznemiren glas... mada to i nije mogao biti glas, jer nema tog glasa koji bi se sada ovde mogao cuti. Ali reci
su postojale i uopste nije bilo sumnje u njihovo znacenje:
/ tako si, prema odluci i presudi, deportovan ovamo i ostavljen na ovoj ogoljenoj planeti, uz najiskrenije nade da će$
pronaci vremena i prilike da razmisliS o svojim gresima, a narocito o grehu (ovde su usledile reci i poj-movi koje
Danijels nije mogao da razume, jer ih je čuo samo kao nejasan zvuk... ali njihov prizvuk ili pak nešto u onome kako su
odjekivale, sledilo mu je krv u zilama, a istovremeno ga ispunilo odvratnoscu i prezirom kakve još nikada ranije nije
osetio). Mozda treba zaliti što si imun na smrt, jer iako bismo osecali grdan prezir prema samima sebi tito bismo to
ucinili, bilo bi mnogo celishod-nije prekinuti tvoj kontinuitet, što bi ujedno i bolje poslu-zilo svrsi, nego ovakvo
postizanje cilja, koji se sastoji u tvom sklanjanju od svake mogucnosti da ikad ponovo stu-piš u vezu sa bilo kakvim
oblikom života. Ovde, daleko od svakog traga galaktickog op&tenja, na ovoj nepoznatoj planeti, mozemo se samo
nadati da će nas cilj biti ispu-njen. I podstidemo te da izvr&is samoispitivanje koje će ti pomoći da ako jednom, u neko
neodredeno vreme, budes osloboden usled neznanja ili zlobe, smognes snage da upravljaS svojim postojanjem, tako da
te ponovo ne za-desi ista sudbina. A sada, u skladu sa naSim zakonom, mozeS na kraju reci šta god zelii).
Glasa nestade, a posle izvesnog vremena zacu se neki drugi. Iako je terminologija bila nešto komplikovanija, tako da
Danijels nije mogao Iako da se razabere jedan njihov idiom bilo je Iako prevesti.
More nosi se, rece on.
Tut'njanje se produbi i brod krenu pravo navise, put neba. Danijels ga je promatrao dok grmljavina nije zamrla, a sarii
brod se lagano pretvarao u sve bledu 6e-sticu svetlosti na plavoj pozadini.
On se uspravi iz cucnja, drhteci i osecajuci slabost Pipajuci iza sebe trazio je stenu, a kada ju je napipao po-novo je seo.
Ponovo se jedino culo zapljuskivanje vode na obali. Nije mogao da cuje, kao što je zamisljao da može, udara-nje vode
o sjajnu kuglu koja je lezala stotinu stopa daleko od obale. Sunce je zatim zaslo i sevnulo na povrsini kugle, a Danijels
ponovo poće da se bori za vazduh.
Bez ikakve sumnje, tamo u plicaku, na blatnjavoj obali koja se uzdizala ka ostrvu, lezalo je stvorenje iz ka-mena. Kako
je moguce da je bio prebacen kroz stotine mi-liona godina do ove, upravo ove mikrosekunde vremena u kojoj se
nahodio odgovor na sva pitanja koja je postavio u vezi sa onom inteligencijom ispod krecnjaka? To ni-kako nije puka
slucajnost, jer do takve jedne slucajnosti nikada ne bi moglo doci. Nije li on uspeo nekako, pods-vesno, da mnogo vise
sazna nego što je bio svestan od onog iskricavog stvorenja koje je cucalo na ispustu? Prise-tio se da su se njihovi umovi
na trenutak sreli i izmesali... nije li u torn trenutku doslo do prenosa znanja, neprepoz-natljivog, ,skrivenog u nekom
uglu njega samog? Hi je mozda prisustvovao radu neke vrste psihickog sistema za uppzoravanje podesenog da zaplasi
svaku buducu inteli-genciju koja bi mogla pasti u iskusenje da oslobodi ovo napusteno i ostavljeno bice?
A šta je sa svetlucavim stvorenjem? Da li je moguce da u stvari zarobljenoj u kugli postoji neko skriveno, ne-nazreto
dobro... koje je zasluzilo odanost stvorenja na ispusti što je opstalo tokom sporog osipanja geoloSkih doba? To pitanje
nametalo je još jedno: šta je dobro, a sta zlo? Ko o tome treba da sudi?
Treperavo stvorenje, razume se, nije predstavljalo ni-kakav dokaz za to. Nijedno ljudsko bice nije bilo u to] meri
izopaceno da se ne bi mogli nadati da će pronaci psa koji će ga slediti i stititi čak i do smrti.
Pre je trebalo da porazmisli o tome sta se dogodilo s njegovim vlastitim. uzburkanim mozgom koji je uspeo da ga bez
greske posalje u trenutak u kome se odigrao taj kljucni dogadaj. šta će još saznati o njemu što će ga zaprepastiti i
zbuniti? Koliko daleko ga on može povesti sta-zom krajnjeg razumevanja? I koja je svrha svega toga?
Sedeo je na steni i borio se za vazduh. More je bilo mirno i ravno pod suncem koje je sijalo, a jedine pokrete na njemu
predstavljali su dugacki talasi koji su se kotr-ljali kako bi se razbili oko kugle i na obali. Mala stvorenja trckarala su po
blatu, a on otra šaku o pantalone, poku-savsi da obrise zelenu ljigavu penu.
Mogao bi da zagazi u vodu i izbliza pogleda tu kuglu koja je lezala u blatu. Ali to bi bila duga setnja s obzirom na
atmosferu i on nije smeo da rizikuje da se nade bilo gde u blizini pecine u toj dalekoj buducnosti kada se vrati u svoju
sadasnjost.
Kada ga je napustilo uzbudenje zbog saznanja gde se nalazi, nestalo je i osecanja nepripadnosti: ovo malo, blat-njavo i
ravno ostrvo postalo mu je dosadno. Nije bilo ni-ceg sem neba, mora i blatnjave obale; nije bilo bogzna sta za gledanje.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:39 pm

Bilo je to mesto, pomisli on, na kome se nikada ništa nije dogadalo, niti će se dogoditi sada posto je brod otisao, a
veliki dogadaj se okoncao. Razume se, mnogo toga se deSavalo što će se u buducim vremenima izleci u nešto još
vece... ali to se uglavnom dogadalo van pogleda, na dnu ovog plitkog mora. Sitna stvorenja, pomisli on, i ljigave
izrasline na steni predstavljali su od-vazne, bezumne pionire ovog dalekog dana... strasne za gledanje i razmisljanje, ali
u stvari ne baš preterno zanim-ljive.
Stao je da iscrtava besciljna ustrojstva u blatu vrhom cizme. Pokušao je da napravi jedan geometrijski oblik, ali vrh
cizme mu je sav bio oblepljen blatom tako da baš nije uspeo u tome.
A onda umesto da crta u blatu, stao je da grebe ciz-mom po opalom liscu, krutom od smrznute susnezice i snega.
Sunca vise nije bilo i prizor je bio sav u tami sem što je iz Sume ispod njega dopirao neki sjaj. Vetar mu nanese sneg u
lice i on se strese. Sav se uvi u jaknu koju je imao na sebi i stade da je zakopcava. Pomisli kako covek može umreti od
zime na ovaj nacin, to jest kada ovako brzo prede sa jedne blatnjave obale koja se pusi u britku hlad-nocu severnjacke
mecave.
. Na padini ispod njega još se video onaj narandzasti sjaj, a mogao je da cuje i ljudske glasove. šta se to dešavalo? Bio
je gotovo siguran da se nalazi stotinak stopa ot-prilike iznad mesta na kome je pocinjala stena.... tamo dole ne bi trebalo
da bude nikoga; ne bi trebalo da ima svetlosti.
On laganim korakom krete niz brdo, a zatim, okleva-juci, zastade. Ne bi trebalq da se spusta nizbrdo... trebalo bi da
pode pravo kuci. Stoka će ga cekati kod stalske ograde, pogrbljena, opiruci se oluji, dlake prekrivene le-dom i snegom,
mucuci za toplotom i zaklonom stale. Pra-sici nisu bill nahranjeni, kao ni kokosi. Covek ima oba-veza prema svom
domacinstvu.
Ali tamo dole se neko nalazio, neko ko je imao sve-tiljku, gotovo na ivici stene. Ako te proklete budale ne budu
oprezne mogle bi da se okliznu i zarone u stotinu stopa praznog prostora. Najverovatnije su to neki lovci na rakune,
mada ovo nije bila noc za lov na rakune. Ra-kuni su se svi uvukli u svoje jazbine.
Ali bez obzira na to o kome je reč, on treba da side i upozori ih.
Vec je bilo na pola puta do svetiljke, za koju se poka-zalo da je stajala na tlu, kada je neko podize visoko tako da je
Danijels ugleda i prepoznade lice coveka koji je to ucinio.
Danijels pozuri napred.
•Serife, sta cete vi ovde?«
Ali prozimalo ga je sramotno.osecanje da on to već zna, da je trebalo da mu bude jasno još od trenutka kada je ugledao
svetlost.
»Ko je to tamo?«, upita serif, lagano okrecuci i podesa-vajuci svetiljku kako bi njene zrake uperio u Danijelso-vom
pravcu. »Danijelse«, zadahta on. »Pobogu, covece, gde ste bili?«
»Setao sam unaokolo«, odvrati jedva cujno Danijels. Znao je da mu odgovor nije baš ubedljiv... ali kako je bilo kome
mogao kazati da se upravo vratio sa putovanja kroz vreme?
»Do davola«, rece serif s gnusanjem. »Tragali smo za vama. Ben Adams se uplasio kada je navratio do vas i nije vas
nasao tamo. Poznato mu je da setate po sumama, pa se uplasio da vam se nešto dogodilo. Stoga mi je telefoni-rao, a on
i njegovi sinovi su se dali u potragu za vama. Bo-jali smo se da niste pali ili se na neki drugi nacin povre-dili. Niko ne
bi mogao da prezivi noc na ovakvoj oluji.«
»Gde je sada Bert?« upita Danijels.
Serif pokaza nizbrdo i Danijels vide da su dva coveka, verovatno Adamsovi sinovi, vezali konopac oko jed-nog drveta i
da je on visio preko ivice stene.
»Tamo je dole na konopcu«, rece serif. »Pretrazuje pecinu. Osecao je da se mozda tamo nalazite.«
»Imao je valjan razlog za...«, poće Danijels, ali tek što je poceo da govori, kroz noc se prolomi jedan uzasan krik, koji
nikako da prestane. Trajao je i trajao. Serif gurnu svetiljku Danijelsu u ruke i pozuri napred.
Nema petlju, pomisli Danijels. Covek koji je dovoljno zao da drugoga gurne u smrt, da ga zarobi u pecini... ali koji,
kada su karte već bile podeljene, nije jmao snage da stvar izvede dokraja, te je morao da telefonira serifu kako bi
obezbedio nekoga ko će moci da posvedoci o nje-govim dobrim namerama... covek koji nije imao petlju.
Krici se pretvorise u zalopojku. Serif stade da izvlaci konopac uz pomoć jednog od Adamsovih sinova. Kada su
se.covekova glava i ramena pojavila iznad stene, serif ispruzi ruke i izvuce ga na sigurno.
Ben Adams se srusi na tie i dalje zapomazuci. Serif ga postavi na noge.
»šta se dogodilo, Bene?«
»Tamo dole ima neceg«, zaurla Adams. »U pecini na-ceg ima...«
?Necega, do davola? šta bi to moglo biti? Macka? Pan-ter?«
»Nisam video. Jednostavno sam znao da je tamo. Osecao sam to. Cucalo je unutar pecine.«
»Kako je ista moglo da dospe ovamo? Neko je pose-kao drvo. Kako je bilo sta moglo da dospe u pecinu?«
»Ne znam«, zaurla Adams. »Mozda je već bilo unutra kada je drvo poseceno. Mozda je ostalo zarobljeno un-utra.«
Jedan od sinova je drzao Bena da stoji uspravno, a šerif se udaljio. Drugi sin je povlacio konopac i uredno ga
namotavao.
»Jos nešto«, rece serif, »Kako ti je moglo pasti na pa-met da se Danijels mozda nalazi u toj pecini? Ako je drvo bilo
poseceno; on nije mogao mime da se popone. A nije mogao ni da upotrebi konopac onako kako si ga ti upotre-bio, jer
nije bilo nikakvog konopca. Da se posluzio konopcem, ovaj bi se još tamo nalazio. Ne znam sta se ovde dogada...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:42 pm

neka sam proklet ako znam. Ti tamo dole dangubis u toj pecini, a Danijels dolazi pesice iz sume. Voleo bih da mi neko
objasni.«
Adams, koji se hramajuci kretao napred, tek tada opazi Danijelsa i iznenada se ukopa u mestu.
•Odakle si došao«, upita on. »Mi se ovde polomismo da te pronademo, a ti...«
»Ma, podi već jednom kuci«, obrati mu se serif sa odv-ratnoscu. »Sve mi ovo zaudara. Bice mi potrebno izvesno vreme
da se razaberem.«
Danijels ispruzi šaku prema Adamsovom sinu, koji je upravo bio zavrsio namotavanje konopca.
»Čini mi se da je to moj konopao, rece on.
Ne pobunivsi se, zatecen, decak mu ga predade,
»Poci cemo precicom kroz sumu«, rece Ben. »Tako cemo pre stići do kuce.«
»Laku noc, svima«, rece serif.
Serif i Danijels lagano krenuse uzbrdo.
»Danijelse«, poće serif, »niste vi uopste setali po ovoj oluji. Da jeste, bili biste od snega mnogo belji no što jeste.
Izgledate kao da ste tek izisli iz kuce.«
?Mozda se baš i nisam setao unaokolo«, odvrati Danijels.
»Da li biste hteli da mi kazete gde ste bili? Ne smeta mi da obavljam svoju duznost, ali mi se ne dopada da od mene
prave budalu dok to radim.«
»Serife, ne mogu vam reci. 2ao mi je. Jednostavno vam ne mogu reci.*
»U redu. šta je sa konopcem?«
»To je moj konopac*, rece Danijels. »Izgubio sam ga danas po podne.«
»Pretpostavljam da mi ni o tome ne mozete ništa reci.«
»Ne, mislim da ne mogu.«
»Znate«, rece serif, »imao sam dosta nevolja sa Be-nom Adamsom tokom godina. Mr ska mi je i sama pomi-sao da bih
i sa vama mogao da in imam.«
Popese se uz brdo i uputise kuci. Serifov auto bio je parkiran na putu.
»Hocete li da udete?«, upita ga Danijels. »Pronasao bih već nešto za pice.«
Serif odmahnu glavom. »Drugi put«, rece on. »Mozda uskoro. Mislite li da je bilo neceg u pecini? Hi je posredi samo
Benova masta? On je pravi prevrtljivac.«
»Mozda nije bilo niceg«, rece Danijels, »ali kakve ima veze ako je Ben i mislio da ima? I samo zamisljanje može
nalikovati na javu, može izgledati kao da je tamo odista neceg bilo. Svi mi, serife, zivimo sa stvarima koje kora-caju
pored nas, a koje niko drugi ne može videti.*
Serif mu uputi jedan brz pogled. »Danijelse, šta vam je? Zasto ste se zakopali ,u ovoj pustosi na koju je i bog
zaboravio? šta se desava?«
Nije sacekao odgovor. Usao je u kola, upalio ih i kre-nuo putem.
Danijels je stajao na oluji i posmatrao sjaj zadnjih sve-tala kako se gubi u tami snega koji pada. On zbunjeno za-trese
glavom. Serif je postavio pitanje, ali nije sacekao da dobije odgovor. Mozda stoga što nije zeleo da dobije odgovor na
to pitanje.
Danijels se okrenu i krenu stazom pokrivenom sne-gom, ka kuci. 2udeo je za kafom i kojim zalogajem... ali prvo je
morao da obavi neke poslove. Morao je da po-muze krave i nahrani prasice. Kokoske će morati da sace-kaju do jutra..,
biio je suviše kasno za hranjenje koko-saka. Krave ga sigurno cekaju kod stalskih vrata. Dugo su ga već cekale i ne bi
bilo pravo da ih i dalje tamo ostavi.
On otvori vrata i stupi u kuhinju.
Neko ga je pcekivao. Sedeo je na stolu ili je lebdeo tako blizu iznad njega da je izgledalo kako sedi. Vatra u peci se
ugasila, tako da je u prostoriji bilo mracno, ali to stvorenje je svetlucalo.
Ti si video?, upita ga stvorenje.
... »Jesam«, rece Danijels. »Video sam i čuo. Ne znam sta da cinim. šta jeispravno, a sta *pogresno? Ko zna sta je
ispravno a sta pogresno?«
Ti ne, odvrati stvorenje. Niti ja. Ja mogu samo da 6e-kam. Mogu samo da odrzavam veru.
Danijels pomisli da medu zvezdama mozda postoje oni koji znaju. Mozda bi osluskivajuci zvezde, pokusava-juci da se
umesa u njihov razgovor i postavljajuci pitanja, mogao doci do odgovora. Sigurno mora da postoji neka etika u
vaseljeni. Mozda izvestan popis Vaseljenskih zapo-vesti. Mozda ih nema deset. Mozda samo dve ili tri... ali bilo koliko
da ih je, moglo bi biti dovoljno.
»Ne mogu ostati radi razgovora«, reč on. »Moram se pobrinuti za zivotinje. Možeš li malo ostati? Kasnije cemo
porazgovarati.«
Pipajuci stade da trazi svetiljku po klupi prislonjenoj uza zid, dok je sibice pronašao na polici. Upalio je svetiljku i njen
slabi plamen obrazovao je krug svetlosti u tami sobe.
Ti se moras o nekom brinuti?, upita stvorenje. O nekome ko nije kao ti? Nekome ko ti veruje, a ne poseduje tvoju
inteligenciju?
•Pretpostavljam da se to i tako može izraziti*, odvrati Danijels. »Nikada ranije nisam čuo da to neko baš na ovaj nacin
predstavlja«.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Ned Dec 05, 2010 10:45 pm

Mogu li poci s tobom?, upita stvorenje. Upravo mi je sinulo da imamo mnogo toga zajednickog.
»Vrlo mnogo...« Ali dopustivsi da recenica ostane nedovrsena, Danijels zastade.
Nije pas-tragac, rece on u sebi. Niti odan pas. Vec pastir. Da li je moguce da je to on? Ne gospodar već davno
izgubljeno jagnje?
On ispruzi šaku prema stvorenju u znak razumeva-nja, a zatim je povuce, prisetivsi da nema nicega što bi mogao
dodirnuti.
Zatim podize svetiljku i okrenu se prema vratima.
»Hajdemo«, rece on.
I njih dvojica zajedno krenuse kroz oluju prema stali i kravama koje su cekale.

KRAJ
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Danas u 11:01 pm

Nazad na vrh Ići dole
 
Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2
 Similar topics
-
» Sebastijana Rulji stigle nove nevolje!

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Fantazija forum :: KNJIGE :: SF KNJIGE-
Skoči na: