Za sve ljubitelje fantastike
 
PrijemPortalKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Share | 
 

 Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 03, 2010 3:27 pm

PRVA GLAVA
Sve je bilo u najboljem redu. Razume se, nisam zarađivao baš mnogo. Malo ko i jeste... sem onih koji su uspeli da otkriju nešto zaista veliko, a malo nas je bilo takvih. Ali kako sam dosta dobro prolazio, sindikat je bio zadovoljan što
mu deonice ne gube vrednost. Nisu bili baš pot-puno zadovoljni, što je i shvatljivo, ali odlucili su da de6ku pruze
priliku. Još me smatraju dečkom, iako mi je dvade-set sedam godina.
Mozda bi trebalo da objasnim sta je to sindikat, Ta reč zvući dosta vazno, ali njeno znacenje u stvari nije takvo. To je tek grupica ljudi iz starog rodnog grada Mii-vila koji su izdvojili deo svojih ušteñevina kako bi dečko opijen Mesecom, koga su pratili kako odrasta, mogao da ode tamo i okusa srecu. Ne bi se baš moglo reci da sam ih Iako na to nagovorio... što je i razumljivo, jer u pitanju su prosefini, konzervativni ljudi iz jednog malog grada. Tu je Mel Adams,
bankar, Toni Dzons, berberin, i veliki Den Olson, koji je drzao prodavnicu i još otprilike desetorica dru-gih. Mislim da
su jedino pristali stoga da bi kasnije mogli o tome da razgovaraju. Ne može svako da kaze kako ima novae ulozen na
Mesecu.
I tako sam se ja kotrljao u traktoru i razmišljao o svima onima koji su ostali kod kuce, zadovoljan što se konacno
vracam u Kunskin posle četiri dana provedena Tamo Napoiju. Nemojte me pitati zasto ga zovu Kunskin, ili zasto mesto pored Sombergera nazivaju Vraninim Mamcem ili ono drugo naselje u Arhimedu, Gladnim Praskom. Covek bi
pomislio da će tim mestima nadenuti sija-set maštovitih naziva kao što su imena svih onih naučnika po kojima su
krateri nazvani, ili da će se bar zvati Lunagrad, ili Mesecgrad, ili da će njihova imena imati bar nekog srnisla. Ali
pretpostavljam da to tako i biva. U danima kada je Mesec bio još jako udaljen, sasvim je bilo u redu da se mestima na
njemu nadevaju sva ta otmena imena, ali kada su ljudi stigli u njih, izabrali su stara, bliska im imena, koja su ih
podsećala na dom.
3
Proveo sam četiri dana napolju sevrerozapadno od Tihoa, a to je bilo baš neko ludo mesto - sve kao da je bilo okrenuto
naglavce - ali nisam loše prošao. Sakupio sam prilično veliku vreću lišajeva koje sam potom smestio u frižider, a
rezultati testa koji sam na brzinu obavio pokazali su mi da su puni mikroba.
Približavao sam se Piktetu, od koga mi je bilo potrebno manje od sata do kuce, kada sam ugledao još jedan traktor.
Spuštao sam se niz padinu koja je oivicavala jednu stranu male odsecene udoline kada sam primetio taj sjaj, na samoj
ivici senke. Zadrzao sam pogled na torn sjaju, pitajuci se nije li to mozda sloj stakla. Unaokolo ima mnogo vulkanskog
stakla. Od njega se uglavnom i stvaraju zraci, a najtananiji zracni sistem na Mesecu nalazi se u oblasti Tihoa.
Ne znam sta me je to nagonilo da i dalje osmatram, ali mora da me je nešto u vezi s tim nagnalo da se prepadnem.
Posto covek prozivi ovde otprilike nekoliko godina, stice odredeno osecanje za takve stvari; u lobanju vam se usadi
neka vrsta otiska. A ishod toga je to, da je covek, ne znajuci zapravo zasto, u stanju da smesta uoci sve što je
neuobicajeno. Na Zemlji bi to sigurno nazvali njuhom za nešto, ali ovde je ta reč, nema sumnje, neprimerena.
Okrenuo sam traktor i uputio se niz padinu, krenuvsi u pravcu odakle je dopirao taj sjaj. Suzi, moj pas-tragac, pojavi se
iz radija, gde se odmarala, sakrivala, ili sta je već tamo radila. Sela je na obod tocka i stala uzbudeno da se meskolji,
dok su iz nje izbijale varnice. Ili su bar na to licile, premda, u stvari, nisu bile prave varnice.
Neki meteorit pogodio je traktor. To me je na smrt preplasilo. Uvek vas uplaši - ne toliko zvuk koliko saznanje da je
mogao biti veliki i da je mogao oznaciti kraj svemu. Ovaj verovatno nije bio veci od jednog milimetra - poput malo
krupnijeg zrna peska. Ali kretao se brzinom od nekoliko milja u sekundi i sadrzao je stoga dosta veliku snagu.
Stigao sam do podnozja padine i krenuo preko dna male udubine tako da sam sada mogao jasno da vidim da sjaj potice
od traktora za mesec. Bio je nepomican i u bli-zini nisam nikoga zapazio. Izgledalo je kao da stoji parkiran, a cinjenica
da ga je neko parkirao na suncu sasvim blizu senke, govorila mi je da je u pitanju potpuni ludak ili pravi-zutokljunac.
Kada covek parkira vozilo za vreme mesečevog dana uvek se trudis da ga parkira u senci.
Na Mesecu je vrucina, ne slusajte one koji vam tvrde suprotno. Ovde, u polarnim oblastima, nije tako toplo kao u zoni
ekvatora, ali ipak je dosta toplo — posle podne se temperatura popne na 250° Celzijusovih. Razume se da je svako
snabdeven jedinicama za hladenje, ali one trose za svoj rad dosta energije, a na Mesecu postoje dve dragocenosti -
energija i kiseonik. Svako ih gomila kao kakav tvrdica. Ne stoga što nemamo dovoljno energije, atomici sadrze mnogo
energije. Vec stoga što voda nikada dugo ne potraje, tako da se mora sakupiti dosta vode za turbine na paru.
" Sasvim sam se pri'blizio torn traktoru i iskljucio tur-! bine. Stavio sam slem na glavu i čuo kako je brava skljoc-nula,
a zatim ga pljesnuo odozgo kakp bi cvrsto nalegao. Kada ste napolju na povrsini, pa niakar se nalazili i u traktoru, uvek
na sebi morate imati skafander. Tako da, ako meteorit zdrobi traktor a vi prezivite, ili ako u njemu napravi veliku rupu,
imate još jednu priliku. Mada, ako baš zelite istinu, ta vam druga prilika ne
Otvorih vrata koja su vodila u vazdusnu komoru. Kada sam se nasao unutra, gurnuh polugu koja je zatva-rala
unutrašnja vrata,. a zatim otvorih ona spoljasnja. Ispuzah napolje poput crva iz jabuke. Taj nacin izlazenja nije baš
previse otmen, ali principi inzenjerstva su razbo-riti, a to je veoma vazno. Ovde na Mesecu dostojanstvo baš nije na
ceni.
Cim sam promolio glavu, sjaj me je zaslepio. Zaboravio sam da spustim filterski vizir. On vam nije potreban u kabini,
posto vizirska ploca poseduje vlastiti filter. Bio sam kivan na sebe, ne zato Ito sam bio zaslepljen, već stoga što sam
zaboravio. Izgledi da docekate starost nisu baš veliki ako pocnete da zaboravljate čak i nevaznije stvari.
Nisam mogao da dohvatim vizir, posto su mi ruke bile prikljestene, tako da sam prvo morao da se izmigoIjim pre no
što budem u stanju da spustim vizir. Stoga sam cvrsto zatvorio oci, ne otvarajuci ih dok nisam uspeo da oslobodim
sake.
Prva stvar koju sam ugledao bila su otvorena spoljasnja vrata na parkiranom traktoru, tako da rni je bilo jasno da je
onaj ko se nalazio unutra sada bio napolju. Osetio sam se pomalo glupo zbog trenutne panike koju sam osetio. Ali time
što sam prisao nisam ucinio ništa neocekivano. Covek ne srece baš puno ljudi kada je napolju, te je znak dobrog
vaspitanja zaustaviti se i pozdraviti se.
Krenuh prema torn traktoru i tek tada uocih okruglu rupu pravilnog oblika na vizirskoj ploci.
Pojacah jacinu svog radija u skafanderu: »Ima li koga?«
Nije bilo odgovora. A Suzi koja je izisla zajedno sa mnom, uzbudeno je poigravala ispred mene, trepcuci i seyajuci.
Bez obzira na to sta mislite o njima, ponekada su psi tragaci ugodno drustvo.
»Zdravo«, povikah ponovo, »Da li vam je potrebna pomoć?«
To je bilo baš glupo pitanje. Taj meteorit mora da je prošao pravo kroz kontrolnu tablu, tako da je traktor po svemu
sudeci bio neupotrebljiv. Jedan petoparac bi go-tovo sasvim ispunio rupu, što znaci da je bio dovoljno ve-liki i da je
verovatno napravio pravu zbrku.
Do mene dopre jedan slabasan glas.
»Zdravo. Možeš se slobodno kladiti da mi je potrebna
pomoć.«
Bio je to neki čudan glas. Zvučao je ženski.
- »Kolika je šteta?*


Poslednji izmenio Gajnan dana Sre Dec 01, 2010 11:38 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 03, 2010 3:30 pm

»Dosta velika«, odvrati glas. »Odmah dolazim. Vršila sam popravke, ali suviše se zagrejao. Moram stići do
senke.«
4
Znao sam kako sada mora da je bilo u torn traktoru. Kada su jedinice za hladenje bile isključene, on bi se brzo zagrejao.
A posto je sunce prodiralo kroz svo to staklo, unutra je temperatura bila mnogo mnogo visa nego na
povrsini.
»Mogu te odvuci u grad«, rekoh. »To je samo na otprilike sat vremena odavde.«
»Oh, ne mogu. Mogu ja to opraviti.«
Jedna prilika u skafanderu obiñe oko traktora i krenu prema meni.
»Ja sam Emilija Tompson«, rece ona, ispruzivsi šaku.
Prihvatih ispruzenu šaku i nasi prsti u otvrdlim ruka-vicama obavise se jedni oko drugih.
»Žena?«
»A zasto da ne?«
»Pretpostavljam bez ikakvog razloga. Samo što ih ovde napolju nema baš mnogo. Jos ni za jednu nisam čuo.«
Nisam mogao da joj vidim lice, jer joj je filter bio spušten.
Na ramenu joj je sedeo jedan pas tragac. Suzi se pri-blizila i stala da se vrti oko te motke za pse. Sevali su var-nicama
jedno na drugo.
•Mozda bi«, rece ona, »mogao da ga odguraš u senku da se malo ohladi.«
»Emilija«, rekoh joj, »zovem se Kris Dzekson i nisam nikakav Samaričanin, ali ne mogu te ostaviti ovde kada ti je
tabla potpuno uništena. A uostalom to ti je najpametnije da uradiš. Moglo bi ponovo deset puta da te pogodi u narednih
trideset milja. Ti to jednostavno traziš.«
»Ne mogu se vratiti u grad«, rece ona.
»A ja ti neću dozvoliti da ostaneš ovde. Luda si što uop-ste pomisljas na tako nešto.«
Ona pokaza na moj traktor. »Imas li nešto protiv?«, upita ona. »Mogli bismo unutra da o tome porazgova-ramo.«
»Svakako«, odvratih, mada mi uopste nije bilo jasno o cemu bi to trebalo da porazgovaramo.
Predosmo put do mog traktora i ona ude ispred mene. Sacekah malo, pa i sam udoh.
Poterah traktor napred sklonivsi ga sa sunca.
Dva psa tragaca sedela su jedan pored drugog na ta-bli tek neznatno ispustajuci varnice.
Tada se okrenuh.
Zabacila je slem i osmehivala mi se, ali nekako od-lucno. Kosa joj je bila crna i prava, podsisana a la princ Valijant.
Imala je mlecno belu kozu i bila je prilično pe-gava. Licila je na ucenicu koja je iznenada odlucila da odraste.
Polaskao sam joj. Otišao sam do frizidera po bocu sa vodom. Morao sam da je obiñem da bi do njega stigao. Nema baš
mnogo mesta. Kabina jednog traktora za istra-zivanje nije baš velika.
Uzeo sam bocu i dve čaše. Njoj sam nasuo do vrha, a meni tek malo. Pretpostavljao sam da joj je potrebna voda. Kada
provedete nekoliko sati u skafanderu, i tek s vremena na vreme gutnete malo mlake vode iz cevi, počnete da sanjate
ledeno hladnu vodu.
Ona žedno ispi i pruzi mi čašu.
•Hvala ti«, rece.
Ponovo joj napunih.
»To nije trebalo da učinis. To je čisto preterivanje.«
Protresoh bocu, U njoj je još bilo vode, ali to je bila cela moja zaliha.
»Gotovo sam stigao do kuce«, odvratih. »Nece mi biti potrebna.«
Ona stade lagano da pijucka drugu čašu. Znao sam da se s teškom mukom savlañuje da naiskap ne popije i drugu čašu.
Postoje trenuci kada telo vristi trazeci nestohladno i vlažno.
Vratih bocu nazad u frižider. Ona primeti vrećicu sa lišajevima.
•Uspesan put«, primeti ona.
»Nije bio baš los. Puni su mikroba. Doktoru će biti milo kada ih dobije. Nikad ih nema dovoljno.«
»Prodaješ ih sanatorijumu?«
Klimnuh potvrdno. »Tako podmirujem troskove dok tragam za drugim stvarima.*
»Kojim drugim stvarima?«
»Uobicajenim. Uranom. Kromitom. Dijamantima. Bilo ćim. Skupljam čak i ahat. Na prošlom putu pronašao sam neke
predivne primerke.*
Ona se kratko i grleno nasmeja. »Ahat!«
»U Kunskinu živi jedan momak kome je on hobi. Seće ga i glaća. One koji mu se dopadaju zadržava, a ostale šalje na
Zemlju. Postoji velika i stalna potraznja za dragim kamenjem sa Meseca. Ne mora da bude dobro. Samo da je sa
Meseca.*
•Sigurno ti ne plaća mnogo za to.«
»Ne plaća mi ništa. On mi je prijatelj. Čini mi neke sitne usluge.«
»Shvatam«, odvrati ona.
Promatrala me je nekako sračunato, kao da se na nešto odlučuje.
Ispila je vodu do kraja i vratila mi čašu.
»Ostalo je još za jednu«, ponudih joj
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 03, 2010 3:37 pm

Ona odmahnu glavom.
5
»Krise«, poće ona, »da li bi hteo jednostavno da se vratiš u grad i zaboraviš da si me video? Mogao bi da mi sanduk
odguraš u senku. Za ostalo cu se snaci.. -
Sada ja odmahnuh glavom. »Ni govora. Zar zelis da izvrsis samoubistvo? Ne mogu to da ti dozvolim.«
»Ne mogu da se vratim u Kunskin...«
»Ne mozes ni ovde ostati«, primetih ja.
»Ne mogu se vratiti u. Kunskin zato što sam ilegalac. Nemam dozvolu.«
•Znaci to je u pitanju«, odvratih.
»Izgovorio si to kao da sam ucinila bogzna šta.«
»Nisam tako mislio.Samo sam hteo da kazerri kako ti to nije baš vrlo mudro. Znaš zasto sluzi dozvola... kako bi mogli
da vode racuna o tebi. Kako bi mogli, ako zapadnes u neku nevolju...
»Necu upasti ni u kakvu nevolju.«
»Vec si upala«, rekoh joj.
»Mogu se izvuci.«
Imao sam zelju da je svežem, kako bih joj to izbio iz glave.
Dovela me je u nemogucu situaciju. Nisam je mogao ostaviti sa unistenom tablom, a nisam mogao ni da je izru-cirn.
Tamo nazad vazi samo jedno pravilo. Mi koji se nečemu nadamo drzimo se zajedno. Na svaki nacin trudimo se da
pomazemo jedni drugima. Nikada se medusobno ne cinkarimo.
Doci će vreme, mozda za što i vise godina, kada će nas biti previse, kada cemo jedni druge potkradati, lagati i
potkazivati - ali to vreme još nije doslo.
»Mogab bih ti pomoći da ga popraviš«, rekoh joj, »ali nije u tome stvar. Ako ovako nastavis, stavljas zivot na kocku.
Potreban ti je servis. A tu je i rupa u ploci.«
»Mogu je zakrpiti.*
Bila je u pravu, mogla je to da učini.
Ona rece: »Moram stići do Tihoa. Jednostavno moram stići donde.«
»Do Tihoa?«
»Da. Cuo si za taj krater.«
»Kakav Tiho!«, rekoh pomalo uzasnut.
»Ma znam na s?a mislis«, rece ona. »Gomila glupih prića«.
Ona nije znala o cemu govori. Te price nisu bile glupe. Zasnivale su se na suvim, istinitim zapisima. Bile su
zabelezene. Ljudi koji dugo zive u Kunskinu sečaju se šta se dogodilo.
»Dopada mi se tvoja faca«, rece ona. »Postenjacina
»Do davola i s tim«, odbrusih ja.
Odoh do kontrolnih uredaja i pokrenuh motor,,,
»Šta to radis?*
»Idem u Kunskin .«
»Izruciceš me.«
»Necu«, odvratih. »Predacu te onom mom prijatelju koii voli ahat. On će te skrivati dok ne smislimo sta nam valja
preduzeti. I kloni se tih vrata. Isprasicu ti tur ako pokusas da umaknes.*
Jedan trenutak nisam znao da li će poceti da place ili će skociti na mene poput kakve divlje macke. Pokazalo se da nije
nameravala da učini ni jedno ni drugo.
»Sacekaj cas«, rece ona.
»Da?«
»Da li si ikada čuo za Trecu lunarnu ekspediciju?«
Klimnuh. Ko za nju nije čuo. Mesec je progutao dva broda i jedanaestoricu ljudi... jednostavno su nestali s vi-dika. I to
pre trideset godina i nikada nisu bili pronadeni.
»Znam gde je«, rece ona.
»Tiho?«
Ona klimnu.
»Pa sta?«
»Pa ništa sem što se tamo nalaze dokumenti.«
•Dokumenti...«
Tada mi je sinulo. »Mislis na muzejsku robu!«
»Možeš li zarnisliti koliko to vredi?«
»I pravp/na pricu. '»Pronasao sam Izgubljenu lunarnu ekspediciju*.
Ona klimnu. »Sigurno bi od toga napravili knjigu, film, a bilo bi i na televiziji.«.
»A vlada bi ti mozda prikacila i kakvu medalju.«
Ona rece: »Posle. Ne pre.«
Shvatio sam sta je htela da kaze. Ako sada zucnes ista o tome, odgurnuce te u stranu i pohitace, ne obaziruci se na
price, da sami pokupe svu slavu.
Emilija Tompson me ponovo pogleda onim svojim sracunatim pogledom
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 03, 2010 3:44 pm

»U skripcu sam«, rece ona. »Nudim ti pola~pola.«
»Tako i treba«, odgbvorih. »Podela na ravne delove. Oboje mrtvi i beli. PokuSali su tamo da izgrade opservato-riju.
Morali su da odustanu.*
Sedela je cuteci i razgledajuci kabinu. Bila je dosta mala. Nije imalo bogzna sta da se vidi.
»Koliko ti je hipoteka na ovo?« upita ona.
Odgovorih: »što hiljada dolara.«
»A sindikatu će jednog dana dosaditi da se bakce s tobom«, nastavi ona, »i prodace te.«
»Mislim da je to malo verovatno«,rekoh joj.ali nisam bio ni upola u to siguran kao što sam se trudio da zvuci. Jos dok
sam odgovarao, video sam ih kako piju kafu u prodavnici ili sede unaokolo u berbernici, ili kako mozda skidaju sakoe i
spremaju se da odigraju vecernju partiju pokera u straznjoj sobi banke. I znao sam kako bi im bilo lako da zbog
dosadnog razgovora prvo postanu nezado-voljni. a kasnije osete paniku.
>Cak i sada«, poće opet ona, »jedva uspevas da se pro-vuces. Stalno se nadas da ces pronaci nešto veliko. Koliko si
upoznao onih kojima je to poslo za rukom?«
Morao sam da priznam: »Ne baš mnogo.*
»Pa, evo«, rece ona. »Ovo je to nešto veliko. Nudim ti ga.«
>Zato«, podsetih je, »što si u škripcu.« Ona iskrivi usta u osrneh. •Zbog toga i još zbog necega.« Cekao sam.
•Mozda stoga što to nije posao za jednu devojku. Is-kreno da ti kazem, drugar, na smrt sam bila uplasena pre no što si
se dokotrljao.«
>Malopre si mislila da to jeste posao za jednu damu?«
•Verovatno jesam«, rece ona. »Znaš, imala sam part-J nera. Napustio me je.«
»Pusti me da pogadam«, rekoh. »Ime mu je bilo Badi Tompson. Gde se sada Badi nalazi?«
Iznenada sam ga se setio. Delovao je pre otprilike go-dinu dana izvan Kunskina. Motao se unaokolo oko mesec dana, a
zatim je otisao. Nema mnogo onih koji dugo ost-anu na jednom mestu.
»Badi je moj brat. Dogodio mu se maler. Upao je u ra-dijacijsku oluju, daleko od zaklona. Nalazi se u bolnici u
Vraninom Mamcu.«
»To je gadno«, rekoh i odista sam to mislio. To je bilo nešto što se svakom moglo dogoditi bez ikakve najave. Bio je to
jedan od razloga što se ne treba na otvorenom suviše udaljavati od svog vozila. A čak i ako vam je vozilo u blizini,
treba uvek osmotriti ima li nedaleko kakva pe-cina, zid ili pukotina.
»Oporavice se«, rece Emilija, »ali to će potrajati. Mozda će morati da ga vrate na Zemlju zbog boljeg tretmana.«
»To će stajati povecu sumu novca.«
»Vise no što imamo*. odvrati ona.
»Dosla si iz Vraninog Mamca?«
»Doletela sam, zajedno sa vozilom i svim ostalim«, rece ona. »Na to sam dala poslednju gotovinu koju sam imala.
Mogla sam stići i tlom, ali to je dosta daleko.«
»I rizicno.«
»Sve sam isplanirala«, rece ona, i mogao sam da pri-metim da je besna zbog mbg ponasanja. »Ta me je letelica dpvezla
i spustila u svemirsku luku. Odvezla sam se do administrativne zgrade i parkirala s jedne strane. Usla sam u zgradu kao
da sam se uputila ka mestu gde se vrsi registracija, ali nisam tamo otisla. Otisla sam u toalet za dame i ostala tamo
gotovo jedan cas, dok nisam cula kako pristize neki brod. Zatim sam izisla dok su svi bili zauzeti, tako da me niko nije
primetio. Otisla sam do vo-zila i jednostavno se odvezla odatle.« •Vranin Mamac će prijaviti...«
?Oh, svakako, znam da hoce«, prekide me ona. »Ali tada će biti već kasno. Hi cu do tada već imati.ono za ćim tragam
ili vise nece biti Emilije Tompson.«
Sedeo sam i razmisijao o drskosti kojom se posluzila. Posto je radila pod jurisdikcijom Kunskina, trebalo bi da
poseduje kunskinsku dozvolu, kako. bi kunskinska cen-trala mogla da prati svaki njen korak. Trebalo bi da je pri-lozila
plan puts, i da im se javlja preko radija svakih dva-deset casova. Ako se jednom ne bi javila, smesta bi bila poslata
jedinica za spasavanje. Ali tako nešto nije bilo u
njenom stilu.
Ionako joj ne bi dozvolili da se uputi ka Tihou. Ver-ovatno bi joj zaplenili vozilo ćim bi i izustila tu reč. Tiho je
predstavljao cist otrov i svima je to bilo poznato.
I tako se ona spustila na pistu i uputila ka kancelariji, tako da je svako ko ju je video pomislio da je otisla po dozvolu i
da prilozi plan puta. A kada se ponovo pojavila, ako ju je iko uopste i primetio, sigurno su racunali da je do-bila
dozvolu tako da o njoj uopste vise nisu razmisljali.
I tako je, bez ikakve dozvole, bez plana puta, nigde ne ubelezena sem u Vraninom Mamcu, bila potpuno slo-bodna da
ide kud god zeli.
Bio je to, pomislih, velicanstveni samoubilacki korak.
»Badi je pronašao coveka«, rece ona, »na spoljasnjim [padinama Tihoa.«
»Kakvog coveka?«
•Jednog iz posade Lunar ne trojke. Uspeo je nekako
Ida umakne od onoga što se dogodilo, ma sta da je to bilo. Zvao.se Roj Niumen.«
»Badi je trebalo da to prijavi.«
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 03, 2010 3:49 pm

•Razume se da znam da je trebalo. Znao je i on. Ali pi-
Itam te, sta bi ti ucinio? Vreme nam je bilo na izmaku, po-nestajalo nam je novca. Ponekad covek mora sve da stavi' na
kocku... čak kada je i zakon u pitanju.*
Bila je 'u pravu. Ima trenutaka kada covek mora sve
Ida stavi na kocku. Ima trenutaka kada vas hvata ocaja-nje. Ima trenutaka kada kazete sami sebi »do davola s tim« i
kada rizikujete sve što imate. Obicno tada izgubite.
»Taj Njuman je imao dnevnik. Pokazalo se da ga nije |baš uredno-vodio. Ali u njemu iestajalo kako su svi sasta-?rili.
oporuke i aabelezili svoje price...« =»To su dokumenti za kojima tragas?« Ona klimnu.
"Ali ti ne bi mcgla da ih zadrzis. Morala bi da ih pre-ias njihovim porodicama.«
»Da, znam«, rece ona. »Ali mogli bismo da ih fotostati-šemo. pa bismo tako imali i pricu. A naslo bi se tamo i irugih
dokurnenata koja nisu licne prirode. Pored toga i unogih drugih stvari. Ta ekspedicija bila je opremljena inogobrojnim
naucnickim uredajima; A tu su i brodovi. Bila su dva, jedan od njih putnicki, drugi teretni. Možeš li imisliti koliko bi
danas vredela ta dva broda?« »Ali oni nisu...«
»Jesu«, prekide me ponovo ona. »Spadaju u robu za spasavanje. Proverila sam. Ogranicenje je isteklo, Pri-pasce onorae
ko ih pronade.«
Cim sam stao da razmisljam o tome, bilo mi je jasno da je u pitanju gomila novca. Cak i posle trideset godina ti bi
brodovi mogli posluziti, ako ih meteori nisu izbusili kao svajcarski sir. A čak i da nisu bili u operativnom sta-nju, mogli
bi se dobro prodati kao otpad. Metal proizve-den upravo ovde na Mesecu vredeo bi dosta novca.
»Vidi«, rece ona, »predimo ria posao. Možeš me ost- . aviti ovde. Možeš se zurno vratiti sa novom kontrolnom tablom.
To mozemo zajedno obaviti. Tebe poznaju u Kuns-kinu. Mogao bi da prilozis plan puta koji bi te odveo na spoljasnje
padine Tihoa. Mogao bi s tim da im umaknes. Dotle bismo mogli da prodemo, a da ne pocnu da nas pro-veravaju.*
Sedeo sam i razmišljao i cinilo mi se da je sve to u redu, sem što bismo im na taj nacin bacili u lice njihova vlastita
pravila. Ako bismo pronasli ovu ekspediciju bio bih junak, i mozda neizmerno bogat. A ako ne bismo uspeli, verovatno
bih bio mrtav i vise mi] ništa ne bi bilo
vazno.
Razmisljao sam o godinama koie su biie za mnom i c onima koje će tek doci, i zamisljao sam clanove sindikata kako
sede u berbernici i zalazu se da budem suspendo-van. A razmišljao sam i o tome kako bi lepo bilo setati se ponovo
milvilskim ulicama dok svi govore: Evo ide Kris Dzekson. Uspeo je na. Mesecu.
»Pola-pola«, rece Emilija Tompson.
»Podelimo na trecine*, rekoh. »Ne mozerno izostaviti
Badija«.
To je nevolja sa mnom - dosta sam sentimentalan.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 03, 2010 3:50 pm

DRUGA GLAVA
Imali srno na raspolaganju sest dana svetlosti, a dok se ne vratim, ta margina će iznositi nešto rnanje od pet ?iana. All
za pet dana covek može dosta toga da uradi. Od mesta na korne se nalazio Emilijin traktor rnogii smo za svega
nekoliko casova da stignemo do oboda T^hoa.
Mogli bismo da se vratimo po ixiraku... ako se uopSte vratimo... all svetlo nam je bilo potrebno za obavljanje samcg
posia.
Yozio sam mehanicki i za vrerne vcznie razmišljao i prokiinjao sebe što sam takva glupa budala ps^ izazivaxn svoju
dobru srecu i upustam se u ovakvu jednu pogodbu.
A bio sam i uplasen, bio sam sav zslen od straha.
Jer, bsz obzira na ono što je Ziniiija rekla, s Tihoom se nije trebalo saliti. Niko se nije csJk ni pretvarao da zna cega sve
tamo ima, ali neka. oa nagadanja bila su do-voljna da vam se nakostresi kosa na glavi.
U ranim danima, pre nekih dvadesetak godina, zeleli su da izgrade astronomsku opservatoriju na dnu Tihoa, ali posle
onoga što se dogodilo, umesto tame, sagradili su je u Kuvijeru. Foslali su radnu posadu da postavi instala-cije u Tihou
1 posada je nestala. Pcvrsinska posada za spa-savanje je krenuia za njir/ia i isparila, i to ne u vazduh, već pre u svernir.
Krenuia je i posada koja. je trebalo da istrazi stvar iz svemira i brodpvi su satima unakrst nadle-tali krater. U kratsru
nije bilo nikakvog života. Nisu pri-metili nikakvo kretanje, čak ni nagovestaj neceg slicnog. Instrument! za
premeravanje su stajali tamo gde su ih ljudi ostavili. Unaokoio su bili razmesteni tamni svsznjevi i gomile ostaie
opreme i zal-iha. Videli su se tragovi koji su vodili prema jugu, ali oni kao da su se zavrsavali i pustosi kraterskog zlda.
Nigde ni traga ljudima.
I to je bio kraj. Vise niko nije usao u krater niti mu se priblizio. Kada bi rnu se neko pribiizio makar na nekoliko milja
taj ga je obilazio u sirokom luku ukrucenih nogu. Niko ko je bio pri zdravoj pameti nije ni pomisljao da se spusti u
krater.
Pretpostavljam da ja baš nisam bio pri zdravoj pameti.
Ali prekinimo sa zavaravanjirna i budimo iskreni. Ni-jedan tragac sa Meseca nije baš pri zdravoj pameti. Da imaju
imalo mozga vratili bismo se u sigurnost Zemlje.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 03, 2010 3:53 pm

Suzi se smestila na tabli i vise nije mnogo varnicila. Primetio sam da je potistena. Merac radijacije postojano je
otkucavao. Samrtnicko belilo malog kanjona koji se protezao izmedu dva zida razvlacile su preda mnom po-put sina, i
ja sam samo dolivao ulje na vatru. Veci deo ki-seonika ostavio sam Emiliji i nisam smeo gubiti vreme. Ako ostaneš bez
kiseonika gotov si. Preostaje ti josono-liko vremena koliko si u stanju da zadrzis dah.
A ja sam* bio zabrinut, ne samo zbog kiseonika, već i zbog Emiiije. Mada pretpostavljam da nije trebalo da bu-dem, jer
izgledalo je da je ona dosta uravnotezena devoj-cica. Imala je dovoljno kiseonika; odgurao sam njeno vo-zilo u senku, a
ta senka se nece pomeriti do zore nared- • nog lunarnog dana. Sem termickih jedinica u odelu, ona razurae se nije imala
drugo grejanje, ali ćim bi joj postalo hladno, trebalo je samo da napravi jedan korak i nade se na suncu i tako se-ugreje.
Zacepili smo rupu u viziploci tako da je mogla da obitava u kabini vozila, "a imala je i dovoljno vode.
Pravo prema jugu od mesta na kome sam se nalazio pomaljao se izlomljeni zapadni zid Pikteta, a prema jugo-zapadu su
se nazirali udaljeniji vrhovi Tihoa, sjajna kop-Ija beline koja su parala ugljeno-crno nebo.
Na dnu malog klanca bilo je prasine, i to nije bilo baš dobro. Covek nikada ne zna kada će upasti u neku rupu
prekrivenu prasinom. To može biti sasvim mala rupa ili dovoljno velika da proguta i tebe i još desetak drugih vozila.
Ali nisam imao vremena da unaokolo tragam za si-gurnijom kamenitom povrsinom. A niti sam imao vremena da se
vucem lagano i oprezno, što bi mi omogucilo da na vreme zaustavim masinu i vratim je u sigurnost ako naidem na neku
rupu.
Da sam znao da je dno kanjona prekriveno prasinom, uopste ne bih ni ulazio u njega; ali njegovi gornji pri-lazi, gde su
mu strane bile nize, sastojali su se od cvrstog i postojanog sljunka po kome se veoma lako kretalo. Ra-zume se da sam
video sta je ispred mene, ali na belini sunca ni na koji nacin se ne može zakljuciti da li se pred vama u daljini nalazi
prasina ili sljunak.
To je jedna od stvari koje vas iznenade kada prvi put' iskoracite iz svemirskog broda. Mesec je crno-beo. Sem pojedinih
nagovestaja tu i tamo u pojedinim formacijama stena, uopste nema nikakvih boja. A i tu faoiu primetite tek kada joj se
sasvim priblizite. Sjaj sunca sve kupa u^belini. A tamo gde nama sunca, vlada potpuno crnilo.
I tako sam krenuo kotrljajuci se niz tu prasnjavu aleju - po prašini preko koje nikada još ništa nije os-tavljaio tragove;
preko prasine koja je bila izrovasena si-cusnim kraterima od jednog inca koju su napravile fiju-kave cestice krhotina što
su poput oluie stigle iz svemira; prašina koja se gomilala vekovima, izdubila je zidove be-skrajnim udarima radijacije,
udaranjem ,ces.tica peska koje su se kretale vise milja u sekundi, sporim strplje-njem toplote i hladnoce izmedu kojih je
razlika bila na što-tine stepeni.
Opak je to, gorak i tezak zivot, ali u samoj grubosti iMeseca ima i mnogo slave i lepote. On samo čeka da se ^okliznete
da bi vas ubio, u njemu nema nimalo milosrda,
njega uopste nije briga ni za sta; ali ima trenutaka kada le u stanju da vam zaustavi dah nekim svojim cudom, ?kada
može da vam uzme dusu i uzdigne je visoko u crnu
orazninu svemira i tako nam pruzi unutrasnji mir. Ali u drugim trenucima jednostavno vas natera da se ukocite: Upravo
tako je sada na mene delovao: sedeo sam uspravno i ukoceno, grlo mi je bilo suvo, a znoj izbijao iz svih pora dok sam
tandrkao niz tu aleju u kojoj me je mozda cekala zamka iz koje nisam imao sanse da se izvu-cem.
Uspeo sam. Izgleda da ovog puta nisam ja bio na redu. Stari gospodin Mesec me je postedeo za neku drugu priliku.
Iz tog malog kanjona izisao sam u jednu glatku rav-nicu koja je u precniku imala nekoliko milja. A odmah iza te
ravnice stajao je prolaz Prima koji je vodio u Piktet i Kunskin.
Tie je sada bilo sljunkovito i po njemu se lako kretalo. Bacio sam pogled na zalihu kiseonika u kabini i video da je igla
gotovo na minimumu, ali bilo ga je dovoljno. Cak i da nije, imao sam ga još malo u rezervoaru odela, tako da
nije bilo opasnosti.
U torn trenutku sam o malo cemu morao da brinem, jer za sobom sam ostavio prasinu, a i cinilo se da mi kiseonika
nece ponestati.
Uspeo sam se na kratku padinu prelaza i preda mnom se sirio Piktet, omedena ravnica sa gradom Kuns-kinom zbijenim
uz njen. severoistocni zid; a van nje, iza grada, nazirao se ostar postojani sjaj svemirske luke, koja je sluzila kao
stanicni centar za druge planete. Cak i dok sam posmatrao, jedan se svemirski brod lagano spustio dok su njegovi
zahuktali mlaznici izbacivali plamenove u obliku pecurki vatrenom zestinom. Neobicno je bilo to posmatrati, posto je
sva ta sila, sva zestina plamena, bila obavijena potpunom tisinom.
Belina i crnilo Meseca su prve stvari koje ostave uti-sak na coveka, ali uzasna arogantnost njegove tisine je ono što sa
eovekom živi za svih dana koje provede na nje-govoj povrsini. Ta tisina predstavlja nešto neverovatno i neprihvatljivo
sa ćim je veoma tesko ziveti.
Lagano sam se spustao kroz prolaz, jer bio je tek nešto siri od sina, a na putu je bilo i nekoliko krivina koje su zahtevale
da se u njih ude puzeci. Igla za kiseonik se po-merila još nadole, ali znao sam da sam na sigurnom.
Stigao sam do podnozja padine i skrenuo nalevo. Zao-bisao sam jednu osulinsku padinu koja je strcala iz prste-nastog
zida a tamo, zbijen u uglu izmedu te padine i sa-mog zida, nalazio se sanatorium.
Na Mesecu niko ne gradi na otvorenom. Uvek se zgrade podizu uz visoke zidove, zbijaju se ispod planina, uvek se
traga za malim skrivenim uglovima, jer zastita je neophodna,Potrebna vam je zastita od radijacije i meteo-rita. Potpuna
zastita postoji samo ispod zemlje, ali u cove-kovoj prirodi postoji nešto što se buni protiv života u rupi. Ali bar nekakvu
zastitu mozete dobiti ako gradite po uglovima visokih zidova, što je bilo rasprostranjeno u Kunskinu. On se protezao
na gotovo tri milje, u njemu uopste nije bilo ulica, već su sve zgrade stajale naspram visokog
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 03, 2010 3:55 pm

severnog zida.
Zaokrenuo sam i zaustavio se pred vratima sanatori-juma. Namestio sam slem i uzeo vre6icu sa mahovinom, te ispuzao
iz vozila. Mora da me je neko iz sanatorijuma video, posto su spoljasnja vrata poćela da se otvaraju. Dok sam stigao do
njih ona su se već podigla i poćela da se spustaju, te ja stupih u odaju. Spoljasnja vrata se za mnom zatvoriste i zacuh
kako vazduh poće da struji u odaju. Sacekao sam da se otvore unutrasnja vrata; tada skinuh slem i stupih u zgradu.
Tamo me je sacekao doktor Viters, cija se usta ispod dugackih, sivih, morzevskih brkova razvukose u osmeh kada je
ugledao vrecicu koju sam nosio.
»Keti«, pozva on, a jednom rukom posegnu prema vre-cici, dok me je drugom tapsao po raraenu.
»Ta roba nam je baš potrebna«, rece on. »Gotovo smo iscrpli rezerve. Od kada je nastupio dan, nije se pojavid nijedan
od momaka. Ti si prvi.«
On duboko udahnu, a zatim s olaksanjem ispusti vazduh. »U stalnoj sam brizi«, izjavi on, »da će svim poci za rukom
da pronadu nešto veliko, te nikoga vise nece zani-' mati da traga za mojim dragocenim malim mikrobima.* »To ne
treba da vas brine«, rekoh. Pojavila se Keti. Bio je to jedan istroseni stari fosil, izmozdenog, bezbojnog lica medicinske
sestre koja je su-vise dugo obavljala svoj posao, koja je tezila da vlada i koja je postala strastveno odana svojoj profesiji
- što je podrazumevalo brigu za boiesne. Doktor joj predade vrecicu.
»Obavite testiranje i izmerite tezinu*. rece on. »Drago mi je da sam ih dobio.«
Keti uze vrecicu. Zatim mi uputi jedan bezizrazajan pogled.
•Zasto ste se toliko zadrzali?« upita ona, kao da sam ja jedini krivac. »Poceli su da nam ponestaju* Zatim se udalji niz
hodnik.
»Hajde«, pozva me doktor. »Izvuci se iz tog oklopa, pa da nešto popijemodvforaces da sacekas dok Keti ne obavi svoj
posao.«
»Bolje da ostanem u odelu«, rekoh. »Smrdim ko sam davo«.
•Možeš se čak i okupati«, ponudi mi doktor. ?Bolje da ostanem u odelu.«
»Ako se snebivas samo zbog mirisa, celog života sam radio po bolnicama...«
»Uskoro cu biti kod kuce«, odgovorih, »Tada cu ski-nuti odelo. Ali pice neću odbiti.«
Doktor me povede u svoju kancelariju. Bila je mala, ali udobna. Tesko je neku sobu... bilo koju sobu... na Me-secu
urediti tako da bude udobna. Tesko je omeksati metalne zidove, podove i tavanice. Mozete oslikati zidove, pre-kriti ih
draperijama, mozete ih čak ofarbati pastelnim tonovima... celik će ipak izbiti na videlo. Mozete ga osetiti i okusiti.
Nikada ne mozete potpuno zaboraviti na nje-govu hladnocu i tvrdocu. Takode nikada ne mozete smet-nuti s uma zasto
se gradi od celika, a ne od neceg drugog. Iluzija udobnosti u doktorovoj kancelariji poticala je od mekog, prostranog
namestaja kojim ju je ispunio. Bilo je stolica i lezajeva koji bi vas progutali kada biste se spu-stili na njih.
Doktor otvori jedan ormaric i izvadi bocu i nekoliko casa. Cak je imalo i nešto malo leda. Znao sam da će mi pripremiti
nešto dobro. Na Mesecu nema slabih pica... kao uostalom ni bilo gde drugde u svemiru. Putni troskovi su toliko veliki
da nema smisla pokusavati da se ustedi dolar do dva na pedeset.
•Uspesan put?« upita doktor. ?Sakupio sam dosta mahovine. Nista drugo*. »Stalno sam u samrtnom strahu*, rece
doktor, »da će doci dan kada je vise nece biti. Pokusali smo da je odga-jamo ii vestackim uslovima - vestackim, ali
teorijski ide-alnim — ali ona jednostavno nije uspevala. Pokusali smo da je prenesemo na mesta koja smo sami
odabrali, i to ovde na Mesecu, i u tome smo uspeli. Poslali smo izvesnu kolicinu na Zemlju, ali od toga ništa nije ispalo.
Izlazi da im skodi ma i najmanja trunka atmosfere.« On nastavi sa pripremanjem pica. ?Mozda se može naci još na
nekim mestima na Mesecu
«, rekoh.
Dok odmahnu glavom. ?Nikada nije pronadena nigde
drugde do u oblasti Tihoa.«
Suzi je posla sa mnom i sada se spustila na vrh boce viskija. Ne znam da li je ona potencijalni pijanac, ali strasno je
privlace boce sa picem.
»Spretno, malo celjade«, rece doktor pokazavsi glavom prema njoj.« Zatim mi pruzi pice. Probah ga. To je bilo upravo
ono što mi je bilo potrebno. Spralo mi je nepo-stojecu prasinu iz grla i odagnalo mi iz usta odvratan ukus. Dobrano sam
srknuo.
?Izgleda, doktore, da to dvoje ide zajedno... psi-tragaci i mahovina. Dok ne nadete one prve, necete naci ni drugo. Oko
mahovine cete uvek naci nekoliko pasa-tra-gaca. Kao što se leptirovi uvek vrzmaju oko cveca. Ta mala Suzi je najbolji
pronalazac mahovine koga sam ikada video.«
Otpih još jedan poveci gutljaj dok sam razmišljao o tome kako su psi-tragaci, mahovina i mikrobi medu-sobno
povezani. Bas to je bilo zeznuto. Psi-tragaci su pro-nalazili mahovinu na kojoj je bilo mikroba, a Covek je u stvari
tragao za mikrobima. Mikrobi su bili ti koje je upo-trebljavao.
Ali bilo je tu još neceg... time nije bilo sve receno. ?Doktore, rekoh, »ti i ja... mi smo dobri prijatelji, zar ne?«
»Pa, pretpostavljam da jesmo«, odvrati doktor. »Da decace, rekao bih da to ne podleze ni pod kakvu sumnja«
»Pa, prozima me neko cudno osecanje. Zapravo, dva cudna osecanja. Prvo je u vezi s tim da Suzi ponekad pokusava
da razgovara sa mnom.«
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 03, 2010 11:19 pm

»U tome nema niceg cudnog«, rece doktor. »Mi ništa ne znamo o njoj ili o bilo kome drugom iz njenog plemena.
Mozda je inteligentna. Kladio bih se da jeste. Čini se da se ona sastoji od ciste energije, mada niko to nije pouzdano
ustanovio. Nigde ne pise da samo oni koji su sastavljali od koze, kostiju i misica mogu biti inteligentni.«
»A ponekad, opet«, nastavih, »učini mi se da me proucava. Ne samo mene, shvatas, već ljudsku rasu. Tada kazem
sebi da me je mozda stoga i odabrala... kako bi mogla da me prouci.«
Doktor se nezgrapno spusti na stolicu, tako da je sad sedeo nasuprot meni.
»Ti ovo ne bi ispricao nikom drugom do pravom dobrom prijatelju«, rece on.
Odmahnuh glavom. Pitao sam se zasto sam uopste i njemu ovo ispricao. Ni zivoj dusi to ranije nisam poverio. »Svakp
drugi pomislio bi da sam lud«, primetih. j »Nisam mislio na to«, rece on. »Ne postoji niko, baš I niko, ko poznaje
Mesec. Tek smo zagrebali po njegovoj |povrsini.«
•Secam se, kada sam bio decak, ljudi su obicavali da
Ise pitaju zaSto bi uopste trebalo ici na Mesec. Govorili su da tamo nema nicega. Niceg zbog cega bi trebafo ici. Cak i
da ima, govorili su, bilo bi preskupo prebaciti to nazad. Govorili su da je to samo grumen otrgnut od Zemlje, ali Strasno
siromasan grumen, bez života, bez atmosfere i gotovo bez icega drugog. Ko bi ikada pomislio, kako cemo od svih
stvari na torn potpuno bezvrednom mestu pronaci jednu od onih za kojom je covek tako dugo tragao... lek za
mentalna oboljenja.*
Klimnuh. Ako je doktor zeleo da govori, ja sam bio spreman da ga saslusam. Nisam imao ništa drugo da ra-dim do da
se vratim Emiliji koja se zaglavila u divljini sa razbijenom komandnom tablom. A i sav sam bio slomljen. Zeleo sam
samo da me puste da sedim tu gde sam. Prihva-tio sam još jedno jako pice. Doktor je posegnuo za njim i napunio mi
čašu. Nisam pokusavao da ga zaustavim.
»Potrebno nam ie vise mesta u ovom sanatorijumu*, rece Dok, »i novae nije prolem. Mogli bismo da prona-demo
gotovinu da trostruko uvecamo, ali kakvog bi to smisla imalo? Jedva da dobijamo dovoljno mahovine za slucajeve koje
već imamo.«
•Podignite cenu«, rekoh mu. »Momci bi se vise trudili da je prohadu. Odrekli bi se glupih traganja za uranom,
dijamantima i ostalim slicnim besmislicama.«
Dok me ostro pogleda: »Pretpostavljam da se salis.
Zabrinut sam, Kris.*
•Bice pronadeno još mesta na kojima raste maho-vina«, primetih. »Za sada na Mesecu postoji samo pet na-selja. Tri
ovde i dva na Severnom polu. Velike povrsine na Mesecu još nisu ni istrazene. Ponesto je i snimljeno kame-rom sa
male visine, razume se, i ljudi su nekim oblastima po nekoliko puta prokrstarili, ali ima još mnogo mesta koja Covek
uopste nije ni video. Postoje velike oblasti u koje nikada nije krocio.*
Doktor odmahnu glavom. »Ne, ne verujem. S torn ma-hovinom cudno stoje stvari. Mnogo sam o tome razmis-ljao i to
me je proganjalo. Ne postoji nikakav ocigledan razlog zbog koga bi mahovina trebalo da raste samo u
oblasti Tihoa, sem...«
»Sem sta?«, upitah, ali ne sacekah da on odgovori na
to pitanje.
»Sem ako ne postoji nešto u Tihou«, rekoh. »Sem ako
mahovina ne potice iz Tihoa i iz njega se siri.«
Doktor je sedeo zureci u mene, ne skidajuci pogled. »šta je to u Tihou, Kris? Ti se onuda mnogo muvas. Da
li si ista video?*
»Nikada nisam prisao dovoljno blizu«, rekoh mu, »Jednog dana«, rece doktor, »neko će to saznati. Neko
ko će imati petlje. Jednog dana neko će poslati do davola
sva sujeverja i sici da pogleda.*
Upravo u torn trenutku usla je Keti sa parcetom har-tije koje je predala doktoru. Frknula je u mom pravcu i otisla.
Doktor pogleda u hartiju. »Ispada što sedamdeset pet«, rece on. »Slazes li se?«
»Kako god ti kazes«, odvratih.
Za doktora se moglo reci da je krajnje posten. Nikada nije bilo potrebe proveravati ono što bi on rekao. Isplaci-vao je
svaki zaradeni cent.
On izvuee novcanik iz dzepa i izbroja mi novae. Zatim mi ga pruzi.
•Zavrsi pice«, rece on, »i posluzi se još jednim«.
•Nemara vremena. Moram pozuriti. Imam puno posla.«
»Ides opet napolje?«
Klimnuh.
»Neces zaboraviti na mahovinu?«
»Necu. Uvek mislim na nju. Mogao bih je puno naba-viti samo kad bih mogao da ostanem napolju. Ali to stose mora
upotrebiti u roku od što sati otprilike malo otezava stvari.*
»Znam«, rece doktor. »Kad bih samo mogao da je flasi-ram i posaljem na Zemlju... Mozda će neko jednog dana
pronaci nacin da to učini. Ovde imam sezdeset pacije-nata... toliko imam i raspolozivog prostora, toliko imam i
mahovine. Sva mesta su popunjena za naredne tri godine. Ljudi cekaju da dodu na Mesec kako bismo mogli da ih izlecimo*.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sre Nov 03, 2010 11:21 pm

»Mozda bi neko mogao da sintetise...«
On se pomalo promuklo nasmeja. «Da li si ikad video dijagram nekog od molekula o kojima se radi?«
»Ne«, odvratih, »nisam nikada.*
»To je nemoguce uciniti*, rece doktor.
Gurnuh novcanice u dzep na odelu i spustih daSu na što.
Ustadoh. »Hvala na picu*. rekoh.
Suzi se pojavila odnekud spustivsi mi se na glavu i zazujavši nekoliko puta oko nje. Takode je nekoliko puta zaiskrila.
Pozdravih - se sa doktorom i izidoh kroz vazdusnu komoru, te stigoh do vozila.
Svemirski brod koji sam video kako se spusta nalazio se na sletistu i posada je prenosila teret koji je brod do-neo.
Putnici su ocigledno već bili iskrcani.
Pokrenuh turbine i uputih se ka Bljutavom Džou... koji uopste ne predstavlja ono što vi mislite da jeste, neki mali
hamburger sa cilijem. To je najveca i gotovo jedina poslovna zgrada u Kunskinu. Stara je koliko i sam Kuns-kin. Dzo
se dao u posao kada je sagradena svemirska luka. Podigao je kucu i kuvao za posadu koja je postav-ljala konstrukcije, a
kako su ga ljudi voleli i kako su zeleli da Mesec što je vise moguce lici na Glavnu Ulicu, pozvali su mesto Bljutavi
Dzo, jer im je to izgledalo na'jprimere-nije. Od tada nije promenilo naziv.
Zaustavio sam se ispred Dzoove zgrade, parkii*ao vozilo i usao unutra.
Kao da sam se vratio kuci. U stvari to i jeste bio moj dom. Bilo nas je desetak koji smo kod Dzoa imali stalne sobe i
tamo smo provodili sve vreme kada nismo krstarili unaokolo. Jer kod Dzoa je sada i te kakvo mesto. To je neka vrsta
mesavine hotela-bara-banke-robne kuce.
Usao sam u predvorje i krenuo ka baru. Ne toliko što mi je bilo potrebno pice koliko što sam zeleo da vidim koga tamo
ima.
Pokazalo se da gotovo nikog nije ni bilo. S one strane bara nalazio se Tabi, a s ove strane je stajao neki momak
i pio.
»Hej, Kris«, rece Tabi. »Evo nekog ko zeli da te vidi«.
Covek se okrete. Bio je krupan i sirov, sa ramenima koja su se usled tezine povijala unapred, kao da će svakog trenutka
otpasti. Imao je siroku vilicu i sede zaliske... ne bradu već samo neobrijane zaliske... a oci su mu bile plave poput dva
velika ledena jezera.
»Ti si Dzekson?* upita on.
Priznadoh da jesam.
•Stigao je brodom pre manje od jednog sata«, rece
Tabi.
•Zovem se Cendler Bril«, rece gorostas. *Ja sam iz Dzonsa Hopkinsa, tamo na Zemlji. Tvoj sam novi gazda, ali
slozicemo se već.«
On ispruzi šaku koja je bila veca od moje čak i kada sam na njoj imao svemirsku rukavicu.
Rukovasmo se. Niz kicmu me prodose zmarci.
»Hocete da kazete da ste kupili...« .
»Ne, nije to«, odvrati Bril. »Iznajmio sam tebe i tvoju opremu od ljudi iz Milvila. Nemam ništa protiv da ti ka-zem da
su trazili prilično visoku sumu.«
On posegnu u dzep i pruzi mi koverat. »Ovo je nji-hovo pismo.«
Uzeh ga, presavih i gurnuh u dzep.
Rekoh: »Pretpostavljam da zelite prvo malo da se pri-viknete, pa tek onda da krenete napolje«.
»Ma kakvi«, odvrati Bril. »Mogu krenuti ćim ti budes spreman.«
»Za ćim cemo da tragamo?«
»Oh, za raznim stvarima. Ja sam ti neka vrsta nauc-nika.«
»Evo tvog pica«, obrati mi se Tabi. Odoh do bara i uzeh pice, a u glavi mi je groznicavo radilo milion tockica.
Morao sam nekako da se otarasim ovog momka. Mo- , glo mi se desiti da lutam unaokolo s njim i ostaviti Emi-liju
nasukanu sa pokvarenim vozilom. Koliko god da je bila luda, ipak je zavisila od mene. A tu se takode radilo o pohodu
u Tiho. To je bilo nešto za sta bi se pre dvadeset casova zakleo da nikada neću biti toliko lud, niti da cu imati petlju da
preduzmem. Ali doktor je rekao da će jednog dana neko poslati do davola sva glupa sujeverja i sve te lude price. Mada
one nisu bile ni budalaste ni lude; mnogo je ljudi nestalo u zdrelu Tihoa.
»Imate li mnogo opreme?«, upitah Brila.
»Gotovo da je i nemam*, rece mi on. »Razbacao sam je po celoj Zemlji. Umem da se snadem«.
Klimnu. »Bice s vama sve u redu«, rekoh.
Na trenutak sam imao ludu ideju da ga obeshrabrim rekavsi mu kako nismo u mogucnosti da ponesemo tako mnogo
opreme, ali to kod njega ne bi upalilo. Nije mi licio ni na jednog naucnika koga sam ikada video; nije mi iz-gledao niti
kao neko ko uopste ima razuma. Licio mi je na nekog prostaka.
»Kako to da mi Mel Adams nije poslao radiogram?, -upitah.
»Pa«, poće Bril, »ja sam odmah krenuo. Otišao sam ćim sam sa njima sklopio pogodbu. Adams mi je dao pismo da
ponesem. On je stedljiv covek.«
»Da, poznato mi je«, primetih
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 13, 2010 4:44 pm

»Nije smatrao za potrebno da ti. salje radiogram. Rekao je da ces verovatno biti napolju*.
•Prosledili bi mi poruku preko radija iz luke. Mogao . sam stići na vreme da vas sacekam.«
»Ma dobro*, rece Bril, »ne natezimo se. Sve je u redu. Hajdemo nas dvojica nešto da pojedemo.«
»Moram se okupati i presvucK rekoh mu. =>Cim s tim zavrsim, silazim.«
•Cekacu te,« rece Bril.
»Tabi«, pozvah, »dodaj mi jednu flasu«.
Tabi mi pruzi flasu, a ja je uhvatim za grlic i krenuh
prema vratima.
»Hej«, povika Tabi, »zaboravio si čašu.«
»Nece mi biti potrebna«, odvratih.
Ako je ikada ijedan covek imao izgovor da se izne-nada napije i pocne da uria, rekoh sebi, onda sam taj covek bio ja.
TRECA GLAVA
Kadu sam napunio gotovo do vrha. Ovde u Kunskinu ne moramo da stedimo vodu. Imamo je dovoljno. Ispod Pikteta se
nalazi mnogo kubnih metara leda, a imamo i rudnik u kome se on vadi. To je jedan od razloga što je Kuiiskin podignut
u Piktetu, a ne negde drugde. Jedna od najranijih druzina koja je krstarila unaokolo buseci u ra-spuklini ispod severnog
zida naletela je na ovu masu leda.
Razume se kada ste napolju morate paziti na vodu, jer je ne mozete suviše poneti. Ali ovde u Kunskinu 'mo-zete se
slobodno valjati u njoj.
Tako sam ispuzao iz odela i okacio ga u prolazu za slucaj opasnosti, a zatim sam odskrinuo spoljasnja vrata kako bi
odelo moglo da se izvetri. U stvari, ne da se izve-tri... već da se izsvemiri. Onda sam napunio kadu vodom, uzeo sipku
sapuna i spustio bocu pored kade nadohvat ruke, paTusao unutra da se kiselim.
Kada četiri dana provedete u skafanderu, covek pro-što prokljuca. Sam sebe riije'u stanju da podnese. Pretvori j se u
smrdljivu masu.
. Lezao sam kiseleci se i zurio u tavanicu; tavanica je bila od sivog celika poput svega ostalog u Kunskinu. I raz-mišljao
sam o tome kako grozno zivim, bez daska svezeg vazduha, bez ijedne vlati trave, bez boja, bez ruzicaste zore i goruceg
zalaska sunca, bez i kapi kise ili rose... bez ijedne jedine stvari koja bi malo ulepsala zivot tako da on ne predstavlja
samo puko postojanje.
Kako bin se bar malo razvedrio, dohvatih bocu i do-brano povukoh iz nje. Ali odlucio sam da se ipak namrtvo ne
napijem. Bilo je toliko toga što je trebalo uraditi, tako da za to nisam imao vremena.
Dosla je i Suzi i sela na slavinu za toplu vodu. Ne mis-lim da je baš sedela u pravom smislu te reci. Samo je izgle-dalo
da sedi. Nemojte me pitati zasto se odnosim prema njoj kao da je zenskog roda. Cak ni ne mislim da je ona zenka.
Cudo poput Lusi u stvari ne predstavlja ništa. Ono je srednjeg roda.
Ponudih joj pice, a ona se izvi u znak pitanja, tako da se jedan njen deo još nalazio na slavini, a njen nos od is-krica
nasao se u-boci, a zatim se povukla u obliku jednog svetleceg grumena koji je ostao da cuci na slavini. Trenu-tak pre no
što su iskre nestale, ta boca je predstavljala naj-lepsu stvar koju ste ikada videli. Gotovo sam se plasio da nastavim da
pijem iz nje, ali izgleda da iskrice uopste nisu promenile ukus pica.
Tada se setih necega što je trebalo već da uradim, te izidoh iz kade i odoh do telefona da pozovem Herbija
Grejla.
Herbi je bio momak kome sam donosio ahat. Radio je dole u Centrali Kunskina i oni su mu dozvolili da se u jed-nom
uglu radnje bavi svojim struganjem kamenja. Irnao je dijamantsku testeru, trimer, spravu za glacanje, brusac, odbojnike
i sve ono što mu je bilo potrebno. Mogao je da uzme komad stene i pretvori ga u nešto što bi vas oborilo s nogu.
Herbi je ziveo u prikolici koju je parkirao ispod ispu-sta na jednom od najsigurnijih mesta u celom Kunskinu, i otprilike
svake nedelje kod njega bi se okupljaii momci da odigraju jednu-do dve partije pokera. Herbi je neze-nja... mislirn da je
on jedini nezenja u Kunskinu koji živi u prikolici. Svi ostali koji u njima zive su ozenjeni, a neki imaju jedno do dvoje
dece.
Kakvo grozno mesto za podizanje buljuka dece!
Herbi je bio kod kuce.
•Imam nešto da te zamolim*. rekoh mu.
»Samo kazi«, odvrati on.
»Dole me čeka momak koga je poslao sindikat. Mo-ram ga provozati unaokolo dan - dva.«
»Turista?«
»Nije. Kaze da je naucnik«.
»Pretpostavljam da ti treba moja prikolica*.
Ako nemas ništa protiv«, rekoh. »Možeš odsesti ovde u mojoj sobi dok se ne vratim. Placam je bez obzira na to da li je
koristim ili ne.«
?Slobodno uzmi prikolicu«, rece Herbi. »Svi je pozajm-ljuju kada moraju kog stranca da povedu u divljinu«.
»Hvala, Herbi«, kazah,
»Ne zahvaljuj rhi«, primeti Herbi.
»Postaje pomalo tesno«, rekoh. »Dvojica u jednoj kafani"
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 13, 2010 4:46 pm

A razmišljao sam o tome kako cu parkirati Brila negde u prikolici i reci mu da izlazim na sat-dva. Nece moci gotovo
ništa da preduzme ako se i ne vratim dan ili dva, a uvek cu moci da izmislim neku pricu o nekoj nez-godi koju sam
doziveo. On mi mozda nece poverovati, ali to i nije bilo vazno. Meni je bio potreban jedino paravan pred kunskinskom
Centralom. Mogao bi da se uplasi, ali to mu nece nauditi. Imace dovoljno hrane, vazduha i vode, a ako se ipak nešto
dogodi te se ja ne vratim, Centrala će krenuti u potragu za nama i naci će prikolicu.
»Kada će ti biti potrebna prikolica, Kris«, upita Herbi.
»Ne zelim da te pbzurujem«.
»Uzmi je kad god hoceš«, predlozi Herbi.
»Da kazemo za dvanaest casova. Moram malo da od-spavam«.
»Spakovacu ono što mi je potrebno i donecu tu kod tebe. Ostalo cu sve ostaviti kako jeste.«
•Hvala, Herbi.«
•Zasto mi zahvaljujes«, rece Herbi, »doneo si mi mnogo kamenja«.
Spustih slusalicu i krenuh nazad prema kadi. Prola-zeci pored kornode, ugledah pismo koje sam izvukao iz dzepa na
odel i tamo odlozio.
Pokupih ga i vratih se u kadu. Ponovo poceh da se ki-selim i otvorih pismo. U njemu je stajalo:
Dragi Kris-.
Ne bismo zeleli da ti se učini kako zelimo da se pacamo u tvoj posao time što smo prihvatili ponudu dr Brila da te
iznajmi. Ali u svetlosti cinjenice da do ovog trenutka nisi postigao spektakularne rezultate kakvim si se nadao, svi smo
pomislili da bi ti dobro dosla ova prilika da zaradiS malo dodatnog novca. Proverili smo dr Brila i mozemo ti reci da je
on profesor na Dzonsu Hopkinsu i da ga veoma cene u naucnickim krugovima. Uveravam te da Svi još verujemo u tebe
i sigurni smo da ceš jednog dana postici uspeh kome se nadaS.
Sve najbolje, MELVIN ADAMS
Ispustih pismo na pod i ostadoh da lezim u kadi; bilo mi je pomalo muka... jer ja sam u torn pismu procitao i ono što je
pisalo izmedu redova; iako je na prvi pogled zvucaio priiateljski, osetio sam 'da se u gradane Milvila uvukao prvi crv
surnnje.
I morao sam po svaku cenu da postignem neke rezul-tate, a vremena nisam imao baš napretek.
Bio sam uhvacen u savrsenu klopku.
Sada vise nisam mogao da uzmaknem. Morao sam poci u Tiho. Morao sam rizikovati, uveren da me tamo čeka blago i
da cu se ziv vratiti.
Cak i da sam zeleo da se izvucem, sada to vise nisam mogao. U sledecih mesec ili dva sindikat će poceti da se poviafii,
a poverioci da me salecu, i ja, cu zauvek izgubiti Mesec.
Mogao sam da vidim sebe, jedan sjajni promasaj, kako se vucem ulicama Milvila, srecan ako mi ponude bilo kakav
posao... još jedan medu onima koji nisu uspeli na Mesecu.
Izidoh iz. kade i navukoh nešto odece. Pojescu nešto i popricati sa Brilom, a zatim cu poci da odspavam. Posle toga cu
popuniti plan puta. Zatim cu uzeti prikolicu, sme-sticu u nju mog naucnika i mi cemo krenuti. Nije bilo vremena za
gubljenje.
Mozda cu imati nevolja sa planovima za put, jer cu morati da navedem i spoljasnje padine Tihoa. Na taj na-cin cu
poslednji put moci da se javim sa samog oboda, a od tog trenutka na raspolaganju cemo imati dvadeset ca-sova pre no
što me se kunskinska Centrala ponovo seti.
Popih još jedno pice i sidoh, sa Suzi koja je vijorila
ispred mene.
Bril me je cekao i mi odosmo do trpezarije gde prona-dosmo što. Suzi se smestila na ciniji za secer.
Bril pokaza prema njoj. »Ala imas drugara«.
»Suzi pronalazi mahovinu za mene«, rekoh mu. »Kada je pronade, izvodi neku vrstu plesa, a ja je onda skupljam sa
stenja.*
»Da li je prosla kroz neku narocitu obuku?«
•Nikakvu. Psi-tragaci su u nekom cudnom srodstvu sa mahovinom. Na mestu gde pronadete pse tragace... mislim na
divlje pse-tragace... mozete biti sigurni da tamo ima i mahovine.*
»Ali ta tvoja Suzi. Da li si je kupio ili,..«
»Ne, ona je mene odabrala. Na mom prvom putu napo-lje. Prilepila se za mene. I od tada je sa mnom.«
»A sta je sa ostalim ovdasnjim tragacima? Da li i oni isto imaju...«
»Svi od reda. U ovoj oblasti. Ovo je, znate, jedina oblast na Mesecu gde je pronaden bilo kakav zivot.«
»Zato sam i doSao ovamo«, rece Bril. »2elim da me odvedes tamo gde cu moci da proucavam i mahovinu i psetragace
«.
»Na padine Tihoa.«
On nezainteresovano klimnu. •Barmen mi je napri-cao neke strasne price o Tihou od kojih se coveku dize kosa na
glavi. On smatra da je to mesto prokleto.«
»To se odnosi na sam krater«, rekoh mu. »Na padinama ste bezbedni.«
On me ostro pogleda. »Ti u to verujes?« upita on.
•Razume se da verujem«, odvratih.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 13, 2010 10:44 pm

Posto smo zavrsili sa jelom i pozeleli jedan drugom. laku noc, dadoh se u potragu za Bljutavim Dzoom. Prona-doh ga u
njegovoj kancelariji, jednom krajnje neurednom mestu. Ni on sam nije bio baš uredan. Na kravati je još imao mrlju od
jaja staru dva meseca.
Potvrdio mi je da je pristigao neki novae. Sindikat je baš pre nekoliko casova, putem radija, polozio deset hi-ljada
dolara na moj racun.
»To ti je plata za usluge koje ces uciniti nekom Cend-leru Brilu«, rece oh. »Ako sam dobro razumeo, taj dasa je | već
ovde.«
Obavestih ga da smo se sreli.
•Nadam se da ceš se za toliki novac«, rece Bljutavi Dzo, »dobro brinuti o njemu.«
Obecah da hocu.
Narucih dosta kiseonika i dosta vode i još neke stvari, a nisam zaboravio ni kontrolnu tablu za Emilijino vozilo.
Bljutavi Dzo je smatrao da je to pravo rasipnistvo i pokusao je da me ubedi da je ne kupim, ali sam mu rekao da stalno
brinem da se nešto he desi sa mojom tablom. Rekoh mu da je neki meteorit svakog trenutka može izba-citi iz stroja, a
on je stao glupo da se smeje. Rekoh mu da sam 6uo kako se to jednom dogodilo. Tamo na Severnom polu, kazah. Tako
da je taj momak morao da prede peske cetrdeset milja, a imao je srece što je bio tako blizu. Ver-ujte mi da hodanje nije
nimalo Iako čak ni pri nizoj gravi-?taciji.
Dzo je primetio da je ono o hodanju prava glupost; sve što covek treba da učini jeste da sedne i saceka da spasilacka
posada dode po njega. Ukazah mu na to da bi mi oni odmah naplatili globu od hiljadu somova što sam dozvolio da
upadnem u nepriliku, te su oni morali da me spasavaju. Slozio se sa tim; smatrao je da je hiljadu somova sasvim
dovoljan razlog da se prepesaci cetrdeset milja. Rekao je da će smesta isporuciti i prebaciti svu robu u Herbijevu
prikolicu, ;
Zatim je izvukao bocu i mi popismo po jednu. Ko-nacno, pozeleh mu laku noc i odgegah se u krevet.

CETVRTA GLAVA

SpuStao sam se preko prevoja i primetio sam da se Jsenka tek malo pomerila preko uvale otkad sam otišao "odatle pre
manje od osamnaest casova. Bacih pogled prema naspramnom prevoju i ugledah tragove tockova tamo gde sam se
spustio da proverim šta je sa Ernilijinim vozilom.
Tako sam se uverio da se nalazim na pravom mestu, a to je neSto u šta uvek morate biti potpuno sigurni. Mese-cev
predeo je pun sigumih orijentira, ali isto tako ima i mnogo gotovo istovetnih mesta po izgledu. To je stoga što postoji
sasvim malo izrazitih prirodnih oblika, tako da covek lako pogresi u pogledu razmera pri identifikaciji mesta.
Ali ovog puta bio sam siguran. Ovo je bilo moje vla-stito dvoriSte. Ovde sam mogao da se krecem čak i zatvor-enih
ociju. A tu su bili i oni tragovi tockova koji su mi ned-vosmisleno govorili da sam u pravu.
Popeh se do ivice ulegnuca i nadao sam se da će sva-kog trenutka ugledati blagi odsjaj sa Emilijinog vozila. Nalazilo se
u senci poSto sam ga ja tamo odgurao, a poSto se senka u meduvremenu još pomerila, on je sada trebalo da se nalazi
još dalje od linije svetlosti. Ali iza ivice svetlosti nije nikada potpuno crno; uvek dopire dovoljno odbi-jene svetlosti sa
povrsina koje su još obasjane suncem, tako da i na izvesnoj udaljenosti od njenih iskrzanih ivica postoji izvestan oblik
efekta sumraka.
Ali uopSte nisam opazio odsev metala... niti bilo ka-kav predmet. Video sam samo maglicasti sumrak koji se pretapao
u crnilo, sa zupcastim obrisom prevoja koji je podsecao na nakostreSenu grbu nekog praistorijskog cu-dovišta.
Provezao sam se pored mesta gde sam znao da sam ostavio Emilijino vozilo, ali od njega nije bilo ni traga. Zavirio sam
u senku i upalio baterijsku lampu, ali ni kupa ': svetlosti nije mi otkrila ništa do pustoš od sljunka veli-cine zrna graska,
ravninu stenovite prasine i malih kipu-cih oblasti u kojima je prasina, naelektrisana priteklom suncevom radijacijom,
skakala, poskakivala i skakutala poput buva u tiganju.
Posto ga nije zamagljivala niti rasipala atmosfera, snop se probijao pravo i svom jacinom, pretvarajuci tamu u svetlost,
sve do osnove samog prevoja. Pri takvoj svetlosti čak ni zee ne bi uspeo da promakne nezapazen. Sarao sam
baterijskom iampom napred.-nazad, ali tamo nije
bilo nicega.
Sedeo sam pogrbljeno na sedistu dok nisam postao svestan cinjenice da Emilije nema. Tesko je u to bilo po-verovati,
pa ipak, to se moglo i ocekivati. I tako sam sedeo, cas preznojavaci se od straha koji me je prozimao, a cas osecajuci
hladnocu izazvanu ogorcenim besom.
I tako se i to svrsilo, pomislih. Ovo me je oslobadalo svake odgovornosti. Ako je zelela da zbrise ćim okrenem leda, to
je bila njena stvar.
Sada sam mogao da se vratim do mesta gde sam ostavio Brila i prikolicu i reci mu da sam pronašao dobar put koji će nas odvesti do Tihoa, i onda bismo mogli krenuti.
Malo se nakostresib i postao pomalo tezak kada sam mu saopstio da će morati da ostane u prikolici dok ja budem napolju ispitivao predeo. To je, razume se, bila laz i izgleda da je on toga bio svestan, ali na kraju se ipak slozio.
Ukazao sam mu na cinjenicu da ima mnogo mesta na koja prikolica ne može da se probije, kao i na to da cemo ustedeti
mnogo vremena i mogucih neprilika, ako ispi-tam put koji je pred nama.
I tako sam ga na kraju ostavib na cedilu i pohitao da zamenim kontrolnu tablu u Emilijinom vozilu.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 13, 2010 10:54 pm

Ali Emilija je otisla i ostavila me i može slobodno da ide do davola.
Ugasio sam baterijsku lampu, okrenuo vozilo i stao lagano da se spustam ivicom senke prema juznom kraju
prevoja.
Bio sam besan na Emiliju. Imao sam pravo da budem. Ta mala luda je zakrpila tablu i otperjala prema Tihou iako sam
je upozorio da je rizikovala zivot putuju6i sa zakrpljenom tablom.
Stigao sam do kraja prevoja, zaustavio vozilo i stao da razmisijam. Znao sam gde se nalazila. Bila mi je poz-nata
marsruta kojom je putovala. Postojao je samo jedan pristojni put kojirn se odavde moglo stići do Tihoa.
Nisam mogao da joj dozvolim da to učini. Ne bin sebi nikada oprostio ako bin joj dopustio da to uradi. A takode sam se
setio bankara, pekara i vlasnika samoposluge iz Milvila, koji su se spremali da mi izvuku tepih ispod nogu.
Pokrenuh vozilori upravih ga na jugo-zapad, te dadoh pun gas. Bio sam gotovo ubeden da mogu sustici malu ludu pre
no što stigne do oboda Tihoa. Nije mogla mnogo da isprednjaci; bilo joj je potrebno dosta vremena da opravi tablu, a
morala je bar malo i da odspava.
Bio sam u pravu. Presavsi desetak milja, već sam je ugledao u podnozju jedne ogromne stene koja se izdizala iznad
skupine ispreplitanih kratercica na samom dnu ogromnog prostranstva tla koje se uzdizalo do oboda Tihoa.
Iskopala je u steni rupu i sada je upravo iz nje vadila neke stvari. Vec je bila slozila cilindre sa kiseonikom, a tcada sam
ja poput oluje dQleteo iza jedne krivine i zausta-"io se kod njegovog vozila, ona se hrvala sa jednom kon-ervom vode.
Sudeci po nafiinu na koji je ispustla konzervu sa vo-dom i zabacila glavu unazad, mogao sarn zakljuciti da je bila
zaplašena. Nije me mogla cuti da dolazim pošto na k4esecu nema zvukova, a tie je bilo suviše brdovito da bi ne
ugledala.
Zaustavio sam vozilo i izvukao se iz njega što sam do-stojanstvenije mogao.
Pesice sam presao put do mesta na kome se nalazila i asmotrio situaciju.
»Skrovište«, primetih.
Dok mi je odgovarala putem radija primetio sam da |)oj je glas tih i zaplasen.
»Moj brat«, rece ona. »On ga je napravio za vreme nekoliko putovanja. Kada je isao u Tiho.«
»Pretpostavljam«, primetih, »da se tu nalazi i re-srvna tabla medu svim ostalim stvarima.« Ona rede braneci se:
»Sasvim dobro radi.« »Damo moja«, rekoh, »tamo gde si se ti uputila mozda
{.eces imati vremena da je ponovo krpiš, ako te opet trefi.«
Ona se obrecnu na mene. »Pruzila sam ti priliku da r se izvuces*, vrisnu ona na mene. »Nigde ne pise da moras
poci sa mnom«.
»A ti se uopste nisi na smrt isprepadala?«
»Pa, ne baš u toj meri. Ali kakve to ima veze?«
Vratih se do vozila i uzeh tablu.
»A sada hajde da prvo ovo zamenimo«, rekoh jo), »i dosta sa glupostima. Imam dovoljno vlastitih nevolja i bez
tvojih smicalica.«
Ispricah joj za Brila i o tome kako cemo morati da se iskrademo i ostavimo ga na padini da se zabavlja traga-juci za
mahovinom i psom-tragacem, dok nas dvoje ne
zbrisemo za Tiho.
»Zab mi je«, rece ona. »Zasto ga jednostavno nisi lju-bazno ispratio? Mogao bi zbog ovoga da izgubis dozvolu.«
»Ne bih, ako uspesno okoncamo ovaj posao oko Tihoa.
«
Unesosmo tablu u njeno vozilo. Primetih da je dobro
zakrpila vizir.
»Sigurna si za Tiho?«, upitah.
»Moj je brat pronašao les. Kao i dnevnik.«
»šta tacno stoji u dnevniku?«
•Radio-aparati su im utihli još dok su bili u svemiru. I dalje su mogli da se koriste njima, ali bilo je ocigledno da niko
nije prirnao njegove poruke. Stoga su se spustili i pokusali da poprave radio-aparate, ali u tome nisu uspeli. Hi se
njihovi signali nisu probijali, ili je postojalo nešto što je njima onemogucavalo da primaju poruke. Posle izves-nog
vremena poceli su da se plase i pokusali su da uzlete, ali raketni motori nisu hteli da se pokrenu. Tada se dogo-dilo
nešto strasno i...«
»šta?«
»Ne kaze se u dnevniku. Covek je samo zapisao: »Mo-ram izici odavde. Ne mogu to vise da podnesem«, I to je
bilo sve.«
»On se na nekom mestu uspuzao uza zid«, primetih. »Trcao je pravo u smrt i mora da je toga bio svestan.«
Pitao sam se od cega je to bezao, ali nisam to naglas
izgovorio.
»Znaci, svemirski brodovi se još tamo nalaze«, dodadoh,
»kao i svi ostali ljudi.«
Ona me pogleda ocima u kojima se ocitavao strah.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 13, 2010 10:57 pm

»Ne znam«, rece ona.
Izvukosmo staru tablu i uglavismo novu. Pomogao sam joj da pohrani kiseonik i vodu. Jedan deo morali smo da
smestimo na krov vozila. Unutra nije bilo dovoljno mesta.
»Ostalo mozes sama«? upitah. »Bez brige. Poznajem ova kola kao vlastiti dzep.« »Onda u redu«, rekoh joj. »Kada sve
dobro pri6vrstis, kreni. Prebaci se preko oboda, ali nemoj ici suviše daleko. Smesti se i sacekaj me. Mozda bi bilo i
dobro i da malo odspavas. Ceka nas duga i teska voznja po unutrasnjosti kratera.*
Ona.ispruzi'šaku i mi se rukovasmo. •Nerna vise trikova*. rekoh.
»Nema više trikova. Cekacu te tik ispod oboda.«
Izvukoh se iz njenog vozila i uvukoh u moje. Mahnuh joj i ona mi otpozdravi; zatim krenuh odatle, zureci, što sam se
vise usudivao nazad ka prikolici i Brilu. Dugo me nije bilo, te je mogao postati nervozan.
Mora da je osmatrao. okolinu cekajuci da se vratim, tako da me je još izdaleka primetio, jer me je, kada sam se uvukao
u prikolicu, već cekala pristavljena kafa i boca rakije na stolu.
»Dosta dugo te nije bilo«, rece on.
»Morao sam mnogo da se vracam. Naisao sam na jnekoliko corsokaka.«
»Ali pronašao si put.«
Klimnuh.
Sipao nam je obojici kafu u koju je usuo dosta rakije.
•Zeleo bih o necemu sa toborn da popricam«, rece on.
Eto ti ga sad, pomislih. Namerava da mi kaze da zna kako nešto smeram. Bio je predodreden da mi zadaje -nuke.
»Samo napred«, rekoh što sam lezernije mogao.
»Čini mi se da nisi mnogo razdrazljiv covek«, rece on.
»Vi.ste razdrazljivi sve vreme«, rekoh. »Svako je. Ovde , Mesecu, nikad se ne zna...«
»Hteo sam da kazem da mi se cini kako posedujes iz-Bsnu hrabrost.«
»Nisam kukavica. Na Mesecu nema kukavica.«
»I da si pomalo beskrupulozan.«
»Pa, kad ste već to pomenuli..'.«
»Nije ti ispod casti da zaradis koji dolar.«
»U svako doba«, rekoh mu.
On podize solju sa kafom i jednim jedinim gutljaiem gotovo je celu isprazni. Zatim je ponovo spusti.
»Koliko bi bilo potrebno*, upita on, »da te ubedim da
me povedes u Tiho?«
Zagrcnuh se kafom i prolih je po stolu.
»Vi zelite da podete u Tiho?«
»Ve6 dugo«, re6e Bril>»Imam svojevrstnu teoriju.*
»Da cuiem*, ohrabrih ga. s
»Pa, reč je o ne6emu o cemu si verovatno i sam mozgao.
Mahovina i psi...«
On zastade, a ja sam ga i dalje posmatrao.
»Bogato cu te nagraditi«, rece on. »Sindikat o tome ne mora nikada ništa da sazna. To je nešto što treba da ostane
medu nama.«
Odgurnuh solju sa kafom i polozih ruke na što, a zatim na njih spustih glavu i stadoh da se smejem. Mislio sam da
nikada neću prestati da se smejem.
PETA GLAVA
I tako stojite na obodu, gledate nanize i eto ga Tiho, rasprostire se pred vama poput neke karte, divalj i nepri-stupacan,
neravan, hladan i nemilostiv, poput ulaza u pa-kao. Dno je izrovaseno malim kraterima koji su ponegde u toj meri
zbijeni jedni uz druge da se preklapaju. Ima tu krsevitih vulkanskih uzvisina kao i blagih ravnica koje kao da su
poticale iz snova i koje su svetlucale od uskovit-lane prašine, a tu je i ogromna nazubljena sredisnja pla-nina koja baca
nesimetricnu senku, crnu poput mastila.
Kada spustite pogled i sagledate put kojim se morate spustiti da biste stigli do dna kartera, sigurno biste se za-kleli da je
to nemogu^e, ali od toga odstupa cinjenica da vam je poznato da se to može ufiiniti posto je već ucinjeno. Pred vama su
tragovi vozila koja su tuda prosla pre vas, usefieni preko padina sicusnth osulinskih naslaga, Tragovi izgledaju isto
onako kao i pre dvadeset godina kada su napravljeni, sem što se po njima primecuju sitni oziljci koje su naknadno
ostavili meteoriti, a tu i tamo cestice uSkovitlane prasine pocistile su ih poput kakve metle pos-kakujuti unaokolo nalik
na pasulj koji skafie, nosene solarnim vetrom.
A tamo gde su prosla ta druga vozila mozete biti ubedeni da mozete proci i vi, posto je iskusenje isto. Na Mesecu dvadeset godina predstavlja tek jednu sekundu, po-. što tamo nema vetra, a vremenske promene i erozija su minimalne... erozija koju izazivaju meteoriti, solarni ve-tar, neznatni uticaji toplote i hladnoce mogu tek jednom u svakih stotinu godina da otrgnu pokoju krhotinu sa stene.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Pon Nov 15, 2010 11:01 pm

Bilo nas je troje, razmišljao sam, koji cemo se spustiti tamo dole, a svako je imao svoj razlog, mada smo Emilija i ja,
mozda, imali i nešto zajednifiko.
Bril je isao zato što mu se rodila luda ideja da će o dole, u krateru, pronaci odgovor u vezi sa mahovinom i psimatragacima...
koji su predstavljali jedine ov-dasnje oblike života do sada pronadene na Mesecu. Mozda ta njegova ideja i
nije bila potpuno sumanuta, jer su se mahovina i psi-tragaci mbgli naci samo u oblasti Tihoa. Sasvim je bilo moguce da
oni potici i iz Tihoa i da su se oni koji su pronadeni van kratera jednostavno
samo prelili iz njega.
' Emilija je zelela da se spusti, zato što se nadala da će tamo pronaci blago... ali čak i vise i od toga — ona je to cinila
zbog svog brata koii nije mogao da nastavi svoja ispitivanja, zbog brata za koga joj je bio potreban novae, kako bi
mogao da se vrati na Zemlju radi lecenja od radijacijske bolesti.
A ja? I ja sam tragao za blagom. Ali pored blaga post-ojalo je još neSto, mada ovog trenutka ne bin mogao tacno da
opisem prirodu tog neceg.
A ono što smo riaumili stavljao nas je sve troje van zakona.
Upravo pre nekoliko minuta javio sam se Centrali u Kunskinu i sada smo na raspolaganju imali dvadeset ca-sova pre
no što bi se ocekivalo da im se ponovo javimo. Pitam se sta će nam se desiti za tin dvadeset casova.
Okrenuh glavu i ugledah Emilijino vozilo iza nas.
Rekoh Brilu; »Pa, da krenemo i neka nam je Bog na pomoći.«
Pokrenuh vozilo i ono stade lagano da se krece nagnuto
nadole, kotrljajuci se po neravnom tragu.
Bila je to opasna voznja. Krivine i serpentine bile su . strme i uske, a povremeno je trag bio tek nešto siri od samog
vozila. Usled pritiska koji su spoljne ivice tockova vrsile na put kojim smo se kretali neprestano su se podi-zali oblacici
sitne prasine, koja je, zajedno sa grumenjem,
nestajala niz padinu.
Cvrsto sam stezao volan, tako da su mi se dlanovi zno-jili i ja krenuh u nemilosrdnu i ogorcenu mentalnu trku sa
vremenom. Hiljadu stopa, procenjivao sam, a treba preci još jedanaest. A zatim dve hiljade stopa, posle kojih nam
preostaje još najvise deset. To je bilo ludo i borio sam se da to ne radim. Pokusao sam da prestanem sa mentalnim
proracunima. Ali nije vredelo.
Lagano smo vijugali nizbrdo, pokusavajuci da ne gle-damo ispod sebe, nastojeci, da ne mislimo o tome sta bi se
dogodilo ako bismo se okliznuli ili za nešto zapeli. U umu mi se rodi uzasna zamisao. šta bi nam se desilo ako se
pokaze da je taj utrti put negde prekinut? Na Mesecu se ne dogadaju velike promene, ali to nije nemoguce. šta bismo
ucinili ako bi se pred nama iznenada nasla puko-Una u putu koju nismo u stanju da premostimo? Nasli bismo se u
klopci iz koje nas nikakva moltiva ne bi mogla izvuei. Preznojavao sam se dok sam zamisljao kako poku-savam da se
vratim stazom do oboda, .
Nalazili smo se na pola puta do dna kada me Bril po-tapsa po ramenu.
»šta je?«, upitah ga, besan što me gnjavi,
»Tamo«, rece on, uzbudeno mi nešto pokazujuci.
Nisam istog casa pogledao. Upozorio sam Emiliju pomocu stop svetla. Ugasih motor, upalih svetla i povu-koh kocnice.
Vozilo stade. Poceh da se osvrcem unaokolo. Emilija je svoje vozilo zaustavila pedeset stopa iza naseg,
Ite sam mogao da joj vidim lice dok nas je promatrala. »Tamo« bio je uporan Bril. »Eno tamo, tik iza one pla-e.«
Pogledah i videh sta mi je pokazivao.
»šta je to«? upita Bril. »Oblak«? Svetlost?«
»Moze biti i jedno i drugo. Ali na Mesecu nema oblaka. A nema ni svetala, sem kada in covek stvara.
Ta stvar je bila velika... Morala je biti, da bi uopste bila vidljiva... posto se nalazila na suprotnom kraju kratera, s druge
strane sredisnje planine. Bilo je to nešto va-treno što se odbijalo od udaljenih vrhova. U jednom tre-nutku licilo je na
pahuljasti oblik, zatim bi zatreperilo i zablistalo, a onda opet postalo iznenada tamno, da bi u sle-decem trenutku
ponovo zablistalo poput nekog cudovis-nog dijamanta koji je uhvatio zrak svetlosti.
»Bili su u pravu«, rece Bril, dok je ostro ispustao dah kroz zube. »Ne radi se o bajci. Tamo odista naceg ima.«
»Ovo je prvi put da to vidim.«
»Ali vidis ga.«
»Da«, odvratih. »Vidim ga«.
Osecao sam jezu po celom telu... jezu koju je izazvao Htrah što je čak nadjacao i onaj koji me je obuzeo kad je t rebalo
da predem preko oboda.
•Koliko je udaljeno?«, upita Bril.
Zavrteh glavom. »Dosta daleko«, rekoh mu. »Čini se da se nalazi kod suprotnog zida. Pedeset milja, mozda i
Osvrnuh se i mahnuh Emiliji, a zatim joj pokazah prstom ono što smo posmatrali i videh kako se i ona zavita prasina
ljuscena, obijana i skidana sa stena tokom mnogo miliona godina.
Bril nam se pridruzi.
Njegov krupan grleni glas zatutnja preko radija: »E pa, uspeli smo. šta cemo sad?«
Visoke stene iznad osulinske padine bile su tu i tamo prosarane tamnim mrljama mahovine i ispred stena lepr-salo je
nekoliko pasa-tragaca.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Pon Nov 15, 2010 11:03 pm

Suzi se, ispuštajuci iskrice, smestila na mom ramenu. Pridruzio joj se i Emilijin pas-tragac i njih dvoje stadoge da igraju
neki čudan pies.
Pokazah prema stenju. »Eno vam ih onde«, obratih se Brilu.
»Bice ih još mhogo*. primeti nestrpljivo Emilija.
»Imate li kakav predlog sta nam sada valja predu-zeti?«, upitah.
»Negde ovde u blizini trebalo bi da se nalazi mesto na kome su pokusali da podignu staru opservatoriju. Kada bi nam
poslo za rukom da ga otkrijemo...«
Klimnuh. »Sigurno su postavili neke oznake. Mozda ima i tragova koji vode donde. Mogli bismo da nastavimo da
sledimo ove.«
»Hoces da kazes*. rece Bril, »tragove ljudi koji su ne-stali.*
»Tako je«, slozih se.
»Ali vas dvoje ste krenuli u potragu za brodovima.«
•Nesto mi kaze da će nas ovi tragovi odvesti pravo do
»A onda cemo i mi nestati*.
»Mozda«, rekph.
»A putem cu ja«, nastavi Bril, »proucavati pse i mahovine.*
»Zbog toga ste dosli.«
»Oh, da, razume se« slozi se Bril.
Vratismo se u vozila i stadosmo da pravimo polukru-gove dok ne pronadosmo tragove koji su vodili na zapad, u blizini
samog zida... tragova nije bilo baš mnogo, tek pokoji tu i tamo, na mestima na kojima je bilo prasine.
Sledili smo tragove.
Konaeno smo stigli do mesta predvidenog za opservatoriju. Tu je bilo mnostvo tragova. Bilo je stapova pobode-nih u
tie sa crvenim zastavicama koje su mlitavo visile. Bilo je nagomilanih zaliha. Bilo je razbacanih uredaja.
To se mesto nalazilo u jednoj uvali izdubljenoj u zidu, »lz ravnice su se pravo uvis uzdizale ogromne crne stene. kada
se sapleo i ostao opruzen tu, nesposoban da ustane. Ili, što-je bilo još verovatnije, od onog casa kada se predao i odbio
da se dalje suocava sa nemilosrdnom stvari koja ga ]e napadalav Ispisao je svoju poruku a zatim ostao da lezi u
dubokoj tisini i potpunoj nezainteresovanosti, cekajuci da nastupi kraj.
Podigoh se i pomerih u senku koju su stvarala vozila, sklonivsi se sa uzasne toplote. Ostali mi se pridruzise i mi tako
ostadosmo tamo da stojimo, posmatrajuci ga.
»Cudna neka poruka*, primeti Bril, »kada se ima u vidu da ju je napisao covek na samrti. 'N dijaman'. Suocen sa
smrcu, covek razmislja o drugim stvarima, a ne o dijamantima.«
»Mozda je u pitanju upozorenje«, rece Emilija. »Upozorenje upuceno drugima koji su mozda naculi neke gla-sine.
Upozorenje da nema dijamanata. Da nema smisla ici dalje posto nema dijamanata.«
Smeteno odmahnuh glavom. »Nikada se nije pronela nikakva slicna glasina*, rekoh. »Nikada ništa slicno nisam nacuo
a ubeden sam da su do mene doprle sve gla-sine koje su ikada kolale po Kunskinu. Naslusao sam se svakakvih, ali
nijedna nije licila na nešto slicno. Nikada nije bilo glasina da su u Tihou pronadeni dijamanti.«
»Cak i da in je bilo*, rece Bril, »kako je on mogao biti siguran? Nije mogao istraziti celi Tiho. Nije imao za to
vremena.«
»Otkud mozemo to da znamo?« upitah. »Nemamo nacina
da saznamo koliko je on vremena tamo proveo.« »A ostalo«, prosaputa Emilija. »Preostala tri slova...« »Soda«,
rece Bril. »lli voda. Ili moda. Mogu predstav-ljati bilo sta. To je uobicajeni zavrsetak mnogih reci.« »Ili pocetak«,
rekoh. » Mozda su deo reci sa pocetka.* »Mislim da on ne bi«, rece Bril, »upotrebio jednu takvu reč. Odabrao bi neku
jednostavnu. Trudio se da bude razumljiv i jasan. Znao je da umire. Znao je da nema vremena i da mu je verovatno
preostalo sasvim malo snage. A mozda je već bio napola lud,«
Napustih senku i ponovo pridoh lesu u skafanderu; povih se proucavajuci prasinu na mestu gde je bila ispi-sana poruka.
Ali tamo nije imalo sta da se vidi, ništa da se sazna. Nije bilo ni najmanjeg nagovestaja drugih slova. Ono što je bilo
izbrisano, bilo je izbrisano.
Pomalo ogorceno pomislih da je isto tako i ostali deo mogao biti izbrisan posto nam i inace nije bio od nikakve koristi.
Coveka je obuzimao bes dok je o tome razmišljao. Preda mnom se nalazila poruka, vazna poruka. Ili bar poruka za koju
je jedan covek na samrti mislio da je do-voljno vazna i da je treba ispisati u nadi da bi mogla po-moci nekom drugom
coveku jednog dana.
Cinilo mi se da je ta poruka u sebi nosila izvestan sim-bolizam covekovog sveprisutnog optimizma, njegove uzasne
sigurnosti, njegovog oholog osecanja neprekidno-sti... tako da na pragu smrtion pokusava da se obrati drugima, čak i na
jednom ovakvom mestu, čak i u pustosi i ogoljenosti onog osnovnog i primarnog neprijateljstva koje strpljivo čeka da
iz njega isisa zivot, ubeden i siguran da će jednog dana neki drugi covek procitati ono što je on napisao, s prezirom
gledajuci čak i tada na ono što ga je lagano ubijalo, svestan da će to drugi savladati.
Okrenuh se i vratih prema vozilu.
Emilija i Bril su zurili u nebo.
Stadoh pored njih.
»Evo ih ponovo«, rece Bri!.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Pon Nov 15, 2010 11:04 pm

Oblak je ponovo bio tu, video sam ga, kotrljao se i svet-leo na nebu. Podsecao je na svetionik, neki signal, na sve-tiljku
postavljenu na prozor.
Bio je jeziv. Predstavliao je nešto što je bilo gore čak i od tisine, ili pak beline i crnila; gore od potpune ravnodusvnosti.
Pitao sam se sta li je Bril mislio kada je rekao ih. S. kakvim je dejstvom ili silom on poistovetio taj oblak? Ili je mozda
samo pokusavao da taj uzas učini što blizim, perso-nalizujuci ga?
Bilo mi je navrh jezika da ga pitam, ali to ne ucinih. Ne znam zasto to nisam ucinio. To bi bilo kao da prljavu &aku
zavlacim u njegovu dusu trudeci se da uhvatim jedan njegov deo koji niko nije trebalo da sagleda.
Trenutak sam ostao da stojim sa ostalima, posmatrajuci svetlucanje i kotrljanje na nebu; zatim se okrenuh.
•Nesto cemo prezalogajiti«, rekoh, »i nekoliko sati udspavati. Zatim cemo ponovo krenuti na put.«
Znaci, vreme je i za to, pomislih. Da se napravi ko-nticni korak.
SEDMA GLAVA
Zidovi su se uzdizali hiljadu stopa ili vise kako bi obli-kovali prolaz, a tragovi su vodili kroz taj prolaz. Sada je bilo
mnogo tragova koji su u prasini i po mekanijem sljunku usekli trase. Ovde se veliko mnostvo vozila, koja su se
kotrljala ka zaboravu, slilo u levak prolaza.
Zaustavih vozilo i sacekah Emiliju da stane pored nas.
Gotovo da se mogla namirisati zamka. Ali to je bilo,
rekoh sebi, potpuno besmisleno, jer na Mesecu nije post-ojalo ništa što bi moglo da postavi zamku. Nista sem sa-mog
Meseca, tog f antasticnog grumena svemirske nekret-nine. Postojali su, doduse psi-tragaCi i mahovina, ali mahovina je
predstavljala samo neku cudnu vrstu biljaka koje su bile pune nekih neobicnih mikroba, a psi - tragaci su bili... sta su
bili? Grumenovi zive energije? Zamisljena svetla-lutalice? Inteligentne rimske svece? Sam Bog će ga znati sta su oni
predstavljali ili kakva im je bila svrha. Ili zasto su uopste ziveli i kako su ziveli. Ili zasto bi se neki od njih priklonili
nekom coveku, poput odanog mezimca. Pogledao sam ponovo zidove koji su bili tamni, posto su se nalazili u senci, a
oni su se uzdizali i uzdizali poput izrezbarenih monolita; daleko u visini, na njihovim vrho-vima, mogao sam, s
vremena na vreme, da uhvatim odsjaj sunca.
Skrenuh pogled na Emiliju i ona mi mahnu, stavljajuci na.taj nacin do znanja da je sa njom sve u redu - i da
bi trebalo da krenemo napred.
Pokrenuh vozilo i stadoh lagano da milim napred iz-medu dva stenovita zida. Bilo je to jedno sasvim sterilno mesto,
zidovi koji se odozgo spustaju sa obe strane, i izmedu njih sljunak.
Koridor se pruzao pravo napred, a ja sam se pitao do kakvog je to geoloskog cuda moralo doci, da razdvoji stene i
ureze ovaj prolaz. Na Zemlji je to mogla uciniti voda, ali na Mesecu ni u jednom trenutku njegove istorije nije bilo
vode koja bi bila neophodna za prosecanje jed-nog slicnog kanjona. Mozda je u pitanju bio neki lunatres, ili je mozda
opet bio posredi neki fantasticni dogadaj koji se zbio kada je cudovisni meteor koji je stvorio Tiho pao na povrsinu.
Prolaz je blago zavijao nadesno, a zatim je iznenada skretao nalevo, ali ćim sam se uputio nalevo zaslepila nas je jaka
sunceva svetlost. Posle tame, čak iako smo imali spustene filtere, ta svetlost je u-nama izazvala zasleplju-juci šok i bilo
je potrebno izvesno vreme dok nisam shva-tio gde se nalazimo.
Video sam da smo se obreli u nekom drugom krateru, mada je zid koji ga je opasivao bio suviše prav za jedan krater.
Nije postojala nikakva padina, samo zidovi, koji su se uzdizali postojano i okomito sa dna koje je bilo glatko poput
poda kakve dnevne sobe. A sa glatkog poda su se uzdizale neobicne, tipicno lunarne formacije... suludo iz-rovaseni
vrhovi, koji su liciii na istopljenu svecu, sicušni krateri, gomile opscenog izgleda i splet sicusnih puko-tina. Zidovi su
se protezali u polukrugu i sa straznje 3trane bili su poduprti samim prirodnim zidovima kra-'era, ali ovi su se protezali u
obliku padina i nisu bili oko-niti. Posmatrajuci ih, znao sam da je ovo bila juzna padina Tihoa, da smo presli ceo krater.
Ali to nije bilo sve.
Tamo, u sredistu ove oblasti, nalazila su se dva sve-nirska broda... crveni trupovi sa sivim kupolama postav-[jeni na
četiri stajne noge. A svuda oko njih nalazila su se razbacana vozila za voznju po Mesecu, sjajeci se na puncu.
Bilo je tu i drugih stvari... drugih razbacanih delova [jpreme.
Ali ja nisam odmah u svom mozgu registrovao sve-nirske brodove, vozila i razbacane delove opreme kao fctvarne
predmete. Misao koja mi je prva sinula kroz llavu bila je da je Emilija imala pravo. Pretpostavljam da Ho ovog trenutka
nijednog casa nisam bio odista ubeden Ha cemo pronaci svemirske brodove koji su sacinjavali 'zbugljenu Trecu
lunarnu ekspediciju. U stvari, ja sam o ome veoma malo razmišljao nisam o tome ni rasprav-|tto; nisam to uverenje ni
prihvatao ni odbacivao. Ono je '- mene predstavljalo prijatan Eldoraqlo; velicanstvenu svetlost-lutalicu koju je trebalo
juriti preko dna Tihoa koje je bilo stavljeno van zakona.
I pitao sam se, dok sam tako sedeo, zureci u brodove, da li je to bio pravi razlog zbog koga sam posao-, da nije ova cela
luda ekspedicija, bar što se mene tice, predstav-ljala samo znak pobune protiv samog Meseca. Coveku se Mesec može
zameriti; covek može zamrzeti Mesec, a da ] toga i nije svestan.
Krenuh napred i ćim sam to ucinio prvi put sam postao svestan cinjenice..-. mada to saznanje mora da me je pogodilo
onog trenutka kada sam in ugledao... da su nagomilana oblicja u stvari skafanderi. Posle toliko go-dina, konacno su bili
pronadeni svi oni koji su se izgubili u Tihou
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Pon Nov 15, 2010 11:05 pm

Ovi ljudi i ono dvoje drugih... covek koji je nazvrljao poruku tamo napolju na dnu kratera i covek koga je pro-nasao
Emilijin brat na spoljasnjoj padini.
Ovde je postojala neka opasnost. Tu, pred nasim ocima, imali smo dokaz smrti i opasnosti. Samo ovo mešto
odisalo je opasnoscu.
Nesvesno uzviknuvsi, upozorenje, prionuh na volan da okrenem masinu nazad ka prolazu izmedu zidova, kako bih što
pre nestao sa ovog mesta.
Ali ćim sam to ucinio, pojavio se blesak vatre... tako brz da ga je covek mogao samo osetiti, tako snazan da nas je istog
casa zaslepio... i vozilo je prestalo da se krece.
Bril je pao unazad sa svog sedista i sada je groteskno sedeo na podu, s jednom rukom prebacenom preko lica, kako bi
se odbranio od sjaja koji je sada već potpuno nestao. Tabla sa instrumentima se pusila, a u vazduhu se osecao kiselkasti
miris spaljenih instalacija i istopljenog
metala.
Suzi je uzbudend leprsala na sredini kabine.
»Brzo!«, povikah. »Napolje!«
Podigoh Brila sa poda, jednim udarcem mu natukoh slem, a zatim ga gurnuh ka vratima. Spoticuci se, on se naslepo
provuce kroz otvor, dok sam ga ja sledio na maloj
udaljenosti. ,
Emilijino vozilo nalazilo se na dvadesetak stopa od nas i ja jurnuh ka njemu, vicuci Brilu da^me sledi.
Ali to se pokazalo beskorisnim.
Emilija se upravo izvlacila kroz otvor, a ja sam kroz viziplocu mogao da nazrem pramenove dima koji su se uzdizali sa
table... sa sasvimnove table koja je bila post-avljena pre svega nekoliko casova.
I tako smo nas troje zajedno stajali u grobnoj tisini. Bili smo nasukani na najudaljenijoj strani kratera Tiho, bez ikakve
mogucnosti da se izbavimo odatle. Sem ako ne pokusamo da ga predemo pesice. A videli smo... svi smo videli... tamo
na dnu kratera, sta se dogodilo sa covekom koji je pokusao pesice da j izide.
»Pogledajte«, rece Bril pokazujuci navise. Pogledasmo.
Na nebu se ponovo najazio onaj oblak... koji smo vi-I deli sa svakog mesta u krateru.
To uopste nije bio nikakav oblak. U zajednickom plesu igralo je na milione pasa —traglaca.
OSMA GLAVA
Spustili su se, pomislih, i sve je bilo u najboljem redu. Neposredno iznad obzorja pocivala je Zemlja, upravo onako
kako je to i sada bio slucaj. A oni su ucinili veliku stvar. Bili su drugi na Mesecu. Jer Prva lunarna ekspedi-cija bila je
jedina do tada koja se spustila, ali ostala je samo nedelju dana. A druga ekspedicija je već na pola puta bila ovencana
oreolom slave, nestavsi u spektakular-nom prasku.
Ali ljudi iz Trece dosli su da podignu bazu, dosli su da ostanu. Kroz otprilike mesec dana po njihovom prispecu trebalo
je da stigne još jedna ekspedicija, skocivsi sa neba, donevSi nove zalihe i još ljudstva.
Treca je dosla da ostane i ostala je u bukvalnom smislu te reci. Jer oni su još bili ovde.
U trenutku kada su se neizmerno ponosili sobom, do-godilo se nešto uzasno. Zapalila su se i pocela su da se puse
elektricna kola na njihovim brodovima; u unutras-njostima tih divnih masina nalazile su se milje i milje istopljenih i
izoblicenih zica, u masinama koje su in do-nele ovamo, ali koje se nikada vise nece pokrenuti sem u slucaju da se u
njima ne zamene sve postojece zice. A oni nisu znali kako, nisu imali zice, niti su imali vremena.
Brodovi su im bili na tlu, radio-aparati im nisu radili ali mogli su da pokusaju da stupe u vezu sa Zemljom po-mocu
malih rezervnih jedinica (koje smo pronasli), ali to im nije poslo za rukom. I tako su se nasli odvojeni od svih. sa
pokvarenim brodovima na jednom kosmickom ostrvu-pustinji... a trebalo je samo da podignu pogled pa da vide svoju
planetu i svoj dom na nebu nad sobom. A mora da su znali da nikada vise nece stići do nje.
Posto su dve ekspedicija propale, a samo jedna uspela, Zemlja je bila vrlo oprezna sa slanjem naredne. Proteklo je
gotovo deset godina pre no što je krenula nova, opremljena brodovima koje su u to vreme smatrali krajnje sigurnim. Ali
oni nisu bili sigurni, mada su bili bo-lji. I tako, kolonizacija Meseca datira od vremena te Cetvrte ekspedicije.
A sta je unistilo kola, ne samo u brodovima, već i u vozilima za Mesec onih ostalih pustolova koji su bili do-mamljeni
ovamo, racunajuci tu i nasa kao posiednja u nizu?
To uopste nije imalo smisla, a do sada se pokazalo da sve na Mesecu ima smisla. On je mozda okrutan, ogoljen,
usamljen, negostoljubiv... ali sve je to imalo nekog smisla. On u rukavu nije skrivao nikakve prljave trikove, niti je
spremao lukave i pametne zasede, bio je ravnodusan; li-cio je na usedelicu s kojom je tesko bilo izici nakraj, ali koja je
bila krajnje postena.
Ustadoh sa mesta na kome sam sedeo u hladu koji je pravilo jedno od vozila. Bilo je kasno popodne, ali je sunce još
bilo jako. Covek je morao svaki cas da se sklanja u senku.
Znao sam da cemo uskoro morati da smislimo neki plan akcije. Nismo smeli još dugo da cekamo. Ispitali smo sve
mogucnosti, ali se nijedna nije pokazala isplativom. Ni parce zice, kako u brodovima tako ni u vozilima, nije bilo
upotrebljivo. Nismo smeli polagati nade u to da cemo pronaci dovoljno zice da zakrpimo vlastita vozila. A čak i kad
bismo to uspeli, postavljalo se pitanje od kakve bi nam to bilo koristi. Jer bilo sta da nam je prvi put spalilo kola, moglo
je to ponovo da učini.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Pon Nov 15, 2010 11:14 pm

I tako smo stajali. okruzeni svim vrstama vozila, od kojih ama baš nijedno nismo mogli da pokrenemo.
Pronasli smo, razume se, i druge stvari.
Zid kratera bio je sav obrastao mahovinom. Ovde je bilo vise mahovine no što sam ikada pomislio da će iko pronaci.
Bilo je dovoljno da opskrbljuje doktorov sanatori-jum otprilike hiljadu godina, čak i kada bi pridodao mnogo novih
krila i primio vise pacijenata.
U brodovima je bilo dokumenata... celokupni istori-jat ekspedicije... kao i uredaji i sva sila ostalih visoko će-njenih
stvari.
Ovde se nalazilo bogatstvo, kako u brodovima tako i u mahovini, samo kada bi covek mogao da ga izvuce odatle. Ali u
ovom trenutku bicemo srecni ako izvucemo zive glave.
Posvuda unaokolo nalazili su se mrtvaci veoma stari mrtvaci... krajnje pristojno pokopani u kovcezima od svo-jih
svemirskih odela. Ali u torn riekako nije bilo niceg lic-nog. Jer nigde nije bilo ni traga nikakvom vidljivom nasi-lju, a
agoniju su skrivala glomazna odela i filteri. Izgleda da su umrli sa rimskim dostojanstvom koje je velicanst-veno
odgovaralo tim ozbiljnim okolnostima.
Znao sam da je to besmislica, ali ipak nisam dalje ispi-tivao. Bicu mirniji ako to ne ucinim.
A tu su bili i psi-tragaci, svuda naokolo, svetli, sjajni, mali idioti koji mi nisu bili ni dd kakve pomoći.
, Bril se pojavi iza jednog od svemirskih brodova i krenu prema meni. Zaustavio se ispred mene i mi se na-dosmo licem
u lice.
•Uskoro cemo morati nešto da preduzmemo«, rece on. »Ne mozemo samo stajati i...«
On nervozno odmahnu rukom.
Znao sam sta je hteo da kaze. Nije to morao i da izgo-vori. Covek je bio na ivici zivaca. Bio je krajnje uznemi-ren. Ali,
isto tako, smo bili smo Emilija i ja.
•Samo još malo«, rekoh mu. »Krenucemo pesice. Sace-kacemo dok se sunce još malo ne spusti. Videli ste sta se
dogodilo momku tamo napolju u krateru. Pokusao je za dnevne svetlosti.«
»Ali tama...«
»Nije tako tamna kao što mislite. Bice svetlosti koja dolazi od Zemlje i koja je mnogo jaca i od najjace mese-cine na
zemlji. A bice i hladnije. Cak će biti hladno. Ali mi u odelima imamo grejace. Lakse je boriti se protiv hlad-noce nego
protiv toplote.«
»Kazi mi, Dzeksone. Kakve su nam sanse?«
»Pred nama je sedamdeset milja«, odvratih. »I izlazak iz kratera. To će biti dosta gadno.«
On obeshrabreno odmahnu glavom.
»Malo cemo odspavati*, rekoh mu. »Kako bismo kre-nuli osvezeni. Moracemo da ponesemo što vise kiseonika. Ali,
tokom puta, odbacivacemo rezervoare. Tako cemo olaksati teret.«
»Voda?«
•Mozete poneti samo onoliko koliko vam stane u. odelo. Nece biti prilike da popunjavate zalihe. Ali putova-cemo dok
je hladno. Nece nam biti potrebno onoliko vode koliko bi nam bilo potrebno da putujemo po vrucini.«
On se zagleda u mene dugo i prodorno, sa sjajem u ocima. »Ne mislis da cemo uspeti.«
»To još nikom nije poslo za rukom«, rekoh. »Niko nije uspeo da prevali sedamdeset milja pesice u skafanderu.«
•Mozda će nas neko pokupiti. Sada su već otkrili da nas nema. Poci će u potragu. Znace kuda smo krenuli. Uocice trag
na obodu.«
»To je tacno.« »Ali ti s tim ne racunas.« Odmahnuh glavom. •Koliko još?«
»Deset do dvahaest casova. Treba ga pustiti da pocne , da se hladi. Imamo vremena da odspavamo. Imate vre-mena da
dobro pogledate mahovinu.*
»Vec sam pogledao«, rece on. »Kao i pse-tragace. Dzeksone, da li si se ikada nasao u situaciji da ti ništa nije jasno? U
situaciji da ništa nema nikakvog smisla?«
•Mnogo puta. Na primer, ovaj predeo.«
•Ovde je«, rece Bril, »sve zaceto... psi-tragaci i maho-vina. Ubeden sam. Ovo je njihovo rodno tie. Ali zasto?
Po cemu se ovo mesto razlikuje od bilo kog drugog na Mesecu?«
•Mislim da se uopšte ne razlikuje«, rekoh, »pogledajte one zidove.«
>šta nije u redu sa zidovima?*
•Nisu prirodni. Pravi su. Simetricni. Čini se da imaju neku svrhu. Ceo Mesec je izrovašen, ali ne i ovi zidovi.«
•Hoces da kazes da je neko podigao ove zidove?« . »Mozda«.
On prazno klimnu i pride mi blize. Toliko je spustio glas da je zvucao zaverenicki, kao da se plasio da bi neko mogao
da nas prisluskuje.-»Ta mahovina mogla bi da predstavlja ostatke nekadasnjeg povrtnjaka. Sve što je od njega ostalo.
Sve što je prezivelo.«
•I vi ste razmišljali o istoj stvari.«
•Neko ili nešto spolja«, rece on. »Mozda pre milion godina.«
•A tragaci?«
•Gospode, otkud ja to mogu znati? Mozda su bili lju-blmci. Ostavili su nekoliko ljubimaca koji su se namnozili"
•Onda su to mozda posmatraci?«
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Pon Nov 15, 2010 11:15 pm

On me pogleda sa zbunjenom zabrinutoscu u ocima. •Stvar zvuci tako logicki«, primeti on. »Ali to je, razume se, samo
nagadanje.*
»Razume se«, slozih se.
»Ima nešto što me muci«, rece on; bilo je jasno da je zabrinut na jedan krajnje akademski nacin.
»Ima mnogo toga što mene muci«, rekoh mu.
»Rec je o elektricnom kvaru«, rece on. »Kvaru koji nije dosledan.«
»Uh?«
»Pa, pregorela su kola u vozilima, ali ne i ona u nasim odelima. Isto se dogodilo i sa kolima u onim brodovima tamo,
ali ne i sa kolima u nekim pomocnim radio-apara-tima. U onima pomocu kojih su pokusali da posalju si-gnale na
Zemlju. Kvar je selektivan. Nije u pitanju nešto što blokira sva kola.«
i»Mislite na inteligenciju.« •Upravo na to«, odvrati Bril.
Osetih kako oko mene duva ledeni vetar, a na Mesecu uopste nema vetra.
Jer u slucaju da je postojala inteligencija, to je bila in-teligencija koja je zelela da nas ovde zadrzi, zelela je da ostanemo
i umremo upravo onako kako su ucinili i svi
ostali.
»To nije razumno*. rece Bril, »nije razumno da je ovaj zivot nastao na Mesecu. Da je taj zivot nastao na Mesecu, on bi
se pojavio na vise mesta, a ne samo na jednom. Pro-što je van svake pameti da na celoj povrsini postoji samo jedno
mesto na kome je zivot moguc.«
»A sta je sa onim pre-zivotnim molekulima?«
»Da, razume se, njih su pronasli. Ali to je u svakom slucaju bilo sve što su pronasli. Ti molekuli su zapali u cor-sokak.
Oni se nikada nisu razvili. Mesec je bio sterilan čak i u svom detinjstvu, On nije otirabrivao nastanak zi-vota. On...«
Zacu se jedan glasan i jasan povik. To nas je Emilija
dozivala.
»Krise, dodi brzo! Krise! Krise!«
Bila je uzbudena. Ne uplasena, već uzbudena.
Zavih oko vozila i ugledah je naspram udaljenog zida.
Potrcah dok me je Bril pratio u stopu i ja ugledah stvar čak i pre no što sam stigao do Emilije.
WP
Nalazio se u maloj stenovitoj nisi usecenoj u zidu i presijavao se u milion tajnih ognjeva koji su izbacivali najcistiju
svetlost.
Izgledao je ogroman... veoma masivan... i uopste nije bilo sumnje sta je bilo posredi.
»Dijamant!« promuca Emilija. »Onaj covek tamo na-polju nije bio u pravu«.
Bila je potpuno u pravu. Onaj covek tamo napolju je bio u zabludi.
Jer pred nama se nalazio najveci dijamant koji je lkada bio pronaden. Tone i tone j^dnog dijamanta!
Ali bilo je tu još neceg što uopste nije bilo u redu.
Jer taj dijamant je bio isecen, facete su mu bile pra-vilne, a bio je i uglacan tako da je iz svakog izrezbarenog lica
izbijala njegova zivotna svetlost. '
I još' nešto.
Mi smo već liesetak puta prokrstarili tu dblast. Obisli smo zidove. Pretrazili smo brodove i zavirili u sva vozila,
beskorisno se nadajuci da bismo mogli pronaci u njima trag koji bi nam bio od pomoći.
Ali aijamant nismo primetili do ovog trenutka, a on nije bio baš nešto što bi se tako lako prevfdelo.
Ovde je nešto zaudaralo... i to nešto yrlo podlb. Izgle-dalo je kao'da bl'taj dijamant mogao biti narociti mamac za neku
davolsku zamku.
Bril koraknu napred, a ja ga zgrabih za ruku.
•Ostani gde si, budalok rekoh mu.
Jer iznenada mi je sinulo sta je mrtvac ispisao na dnu kratera. Izmedu reci bilo je dovoljno mesta za još slova.
On je u stvari napisao, nisu dijamanti, a ne nema dija-manata. Male uskovitlane cestice prasine izbrisale su slova ema i
ata.
Jos dok smo stajali i promatrali, dijamant se raspao.
Medusobno povezani kristali velicine pesnice jedno-stavno su se oljustili i ostali da lebde slobodni u prostoru. Lagano,
metodicno, gotovo matemabicki, ocima je ostao da lebdi samo oblak od kristala, koji su se nezno sudarali i iz kojih je
izvirala svetlost što nas je gotovo zaslepljivala. Okrenusmo glave od njih, a oni stadose lagano da lebde duz zida dok ne
stigose do prolaza koji je vodio na-polje ka dnu kratera. Ostali su tamo da lebde, poput kak-vih vrata, poput zavese,
trepcuci i iscekujuci. Mogli ste da" osetite da vas promatraju.
Znao sam da je to bio razlog zbog koga niko nije odavde pobegao... niko sem coveka koga smo mi pronasli i onog koga
je pronašao Emilijin brat.
»E, pa«, rekoh, »sada su nas odista pritegli.«
Nije trebalo da to kazem. Ne znam zasto sam to izgo-yorio. All ucinilo mi se veoma logicno i istinito, tako da nisam
mogao da se obuzdam. Reci su se iznenada nasie oblikovane u mom mozgu i ispale su mi kroz usta.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 20, 2010 11:03 pm

A ćim ih je čuo, Bril je zavristao i potrcao... trcao je u ocajanju, pognute glave, cizmama odbijajuci povece krho-tine
sljunka, povijenih ramena, kao da je ragbi-igrac koji je nameracio da prede preko poslednje crte. Uputio se pravo prema
prolazu, ka slobodi, probijajuci se iz zamke u pukom jurisu ludackog ocajanja.
Dva kristala se vrteci izdvojise iz zavese i pretvorise se u dva snopa blistave svetlosti kada opalise na Brila. Udarise i
povukose se, spiralno se vrteci navise, ispusta-juci svetlost dok su se okretali, a Bril stade da se saplice. Zatim pade na
tlo i nastavi da puzi, ali uskoro se sklupca i umiri.
Zavesa zasvetluca, na sta se odozgo spusti oblak tra-gaca poput jata lesinara;oni se smestise na coveka na'tlu, celog ga
prekrivsi, tako da vise ništa nismo videli sem mi-liona iskrica koje su poigravale i treperile.
Okrenuh se i naletih na Emiliju.
Oci su joj bile razgoracene, uplasene, a lice joj je bild samrtni6ki bledo.
»Neka nam je Bog na pomoći«, rece ona.
DEVETA GLAVA
Znaci, bilo ih je troje, sta god da su predstavljali: dija-mant, mahovina i tragaci.
Emilija rece: »Ja sam te u ovo uyalila.« *. Odvratih: »Nije bilo narocito tesko. Oberucke sam prihvatio.«
Ito je bilo tacno. Jesam. Bila je to prilika da se doce-pam neceg vrednog; bila je to prilika da se proslavim. A takve se
prilike ne ukazuju baš ćesto; covek ih naprosto scepa kada mu se ukazu.
Ali i više od toga. Bio je to odgovor ljudima koji su se-deli u berbernici u Milvilu i smanjivali mi platu. A bio je tu i
Bril, koji me je pitao koliko bin trazio da ga odvedem u Tiho i to u trenutku kada sam kovao plan kako da od njega
pobegnem i uputim se u Tiho. A to je bilo i moje osi-guranje da neću morati koracati ulicama Milvila srecan da
dobijem bilo kakav posao koji mi bilo ko ponudi.
Ali ni to nije bilo sve. Rekoh sebi krainje posteno. To je takode bio izgovor da se spoticuci spustim u Tiho. Da dodem i
vidim to mesto o kome se govorilo samo sapa-tom. Jer Tiho je predstavljao kucu duhova, a odredenu vrstu ljudi kuce
duhova strašno privlace. Mislim da pripa-dam toj vrsti ljudi.
U kabini vozila bilo je veoma toplo, ali duga senka koju je stvarao zid uskoro će stići i do nje tako da će se ohladiti; a
bilo je prijatno, gotovo neophodno, konacno ski-nuti slem. Covek može da poludi ako suviše dugo ostane zarobljen u
njemu.'1
»Mi se odista necemo izvuci odavde«, rece Emilija. »I ti tako mislis, zar ne?*
»Jos se nisam predao«, rekoh. »Kada se jednom pre-daš, potpisao si smrtnu presudu. Mozda postoji nacin koji nam još
nije pao na pamet.«
»Bacila sam staru tablu«, rece Emilija. »Trebalo je da je zadrzim. Ali ima tako malo prostora.«
»Ni to nam ne bi pomoglo*. rekoh joj. »Nije stvar samo u tabli. Vec u svim zicama. Sama tabla nam ne bi bila ni od
kakve pomoći. Cak i da je sada imamo, da mo-zemo da je uglavimo i izmenimo sve zice; nema toga što bi moglo da ih
spreci da je ponovo ne raznesu.«
Da ih spreci? Da spreci - koga ili sta?
Najverovatnije dijamant. A dijamant se još nalazio tamo. Mogao sam da ga vidim. Ponovo se uoblicio u po-veci
grumen. Nalazio se tamo ponosan i divan i tek nez-natno vulgaran usled svoje velicine. Sedeo je tamo i pro-matrao.
Predstavljao je garnizon. Garnizon ostavljen da cuva ovu ogoljenu i nevaznu postaju nekog carstva koje jedno ljudsko
bice, usled svoje provincijalnosti, nije moglo sebi ni da predstavi. Bila je to drevna legija koja je sedela na vrhu zida,
zaboravljena u smenjivanju kosmickih su-koba, ali koja je ostala odana i nepokolebljiva.
Mozda i nije bio zaboravljen, jer rnozda je postojalo još nebrojeno drugih garnizona koji su bili na strazi na nekim
drugim mestima podjednako negostoljubivim kao
i ovo.
Ali još dok sam o tome razmišljao, postalo mi je jasno da razmisljam na suviše ljudski nacin... jer dok je Mesec bio u
svakom pogledu negostoljubiv za ljudska bica, on je za neka druga bica mogao izgledati kao pravi pravcati dom. Na
primer, nekim kristalnim bicima poput tog dija-manta. Energetskim bicima kakva su bili tragaci. Cak i ' cudnim
simbiotickim bicima, sastavljenim od biljke i bak-terije, kao što je bio slucaj sa mahovinom.
Mozda je Zemlja planeta koja bi se ovakvim bicima ucinila krajnje negostoljubivom. Vazduh i voda bi za njih mogli
predstavljati najcrnji otrov.
»Zao mi je, Kris*, rece Emilija.
»Zao?«
»Zao mi je što necemo nazad. Mogli smo popiti za-jedno koje pice, mogli smo izici na veceru, čak smo mozda
li...«
Da«, prekinuh ja, »mislim da smo mogli.* Svecano se zagledasmo jedno u drugo.* »Poljubi me, Kris«, rece ona.
Poljubih je. To baš nije bilo lako izvesti u skafanderu, ali poslo nam je za rukom.
»Bio si riiomak na svom mestu«, rece ona. »Hvala«, odvratih. »Veoma ti hvala.«
Brilovo telo u skafanderu još je lezalo unutar prolaza. Nije bilo razloga da ga pomeramo. Bio je u dobrom drustvu.
Posto su tragaci otisli, ja sam ga pregledao. Kristali su mu pogodili slem, tako da su se u debelom sta,klu nazirale dve
pravilne rupe. Iz svake od njih zrakasto su se sirile pukotine. Te su rupe bile dovoljne. Kiseonik je iscu-reo i Bril je
ubrzo umro. Uopste nije bilo prijatno pogledati u njegovo lice.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 20, 2010 11:04 pm

Ali zasto je Bril potrcao? Pitao sam se. šta je u njemu izazvalo paniku? On nije bio covek koji je lako podlegao panic.i,
ali, opet, mozda je i bio. Mozda je taj njegov aka-demski stav u stvari predstavljao samo pozu iza koje je skrivao strah
koji je rastao u njemu. Tako da je, kad je video da mu je preprecen i poslednji put za bekstvo, jurnuo. To je bilo vrlo
budalasto od njega. Nijedan covek koji je duze ziveo na Mesecu ne bi to ucinio; ali on tek što je sti-gao sa Zemlje. A i
sam Mesec dovoljan je da se upanici covek koji se još nije privikao na njega.
Postojalo je nešto o cemu sam razmišljao još pre samo nekoliko minuta, nešto što mi je promaklo kroz um, a što je
trebalo da zadrzim. Nesto u vezi sa tim da je Mesec dom za izvesne vrste, a Zemlja opet dom za druge neke vrste.-..
Seo sam i stao da razmisljam o tome, ni priblizno ono-liko uzbuden koliko je trebalo da budem, a to je bila kocka. Luda
kocka. Ako ne uspe, mogla se pokazati kao pogubna kocka. Ali mi smo u svakorn slucaju bili osudeni na smrt ako taj
dijamant ostane da cuva prolaz, tako da bi gubitak na kocki samo ubrzao stvar. A nismo smeli gubiti vreme. Ako smo
hteli da se izvucemo odavde, us-koro je trebalo da krenemo.
Stadoh da preturam po kredencu i ladici dok ne pro-nadoh jedan stari otvarac za konzerve koji strpah u dzep.
»Hajde, Emilija*, rekoh. »Krecemo odavde.«
Ona me cudno pogleda, ali ništa ne rece. Nije zelela da zna kako cemo se izvuci iz situacije kao što je bila ova.
Ona krenu ka izlazu, a ja za njom.
Na spoljasnjoj palubi Emilijinog vozila još su bili pricvrsceni rezervoari sa kiseonikom i konzerve vode. Skinuli smo
četiri rezervoara i povezalih ih konopcima, tako da smo mogli da ih natovarimo na ramena.
Odneli smo ih do kapije što smo se blize usudili, ne ze-leci da uznemirimo dijamant koji nas je posmatrao. Ali nije
trebalo da brinemo. On je samo cucao na svom mestu i posmatrao nas sa svojih hiljadu svetlucavih ociju.
Vratili smo se, izvadili nove rezervoare i njima zame-nili stare na nasim skafanderima, kako bismo mogli da krenemo...
ako uopste krenemo... sa upotpunjenim zali-hama.
Zatim smo skinuli konzerve sa vodom, a ja izvadih otvarac za konzerve i dadoh se na posao. Najblaze receno,
skafander predstavlja cudnu stvar. Uopste nije bio name-njen da se u njemu otvaraju konzerve.
Ali, konacno sam nekako uspeo da skinem poklopce sa dve konzerve. Izlio sam malo vode, ali ne mnogo. Pre-lila se iz
konzervi i prosula po tlu. Zemlja ju je upila i ost-ala je samo vlazna mrlja koja mi je gotovo slomila srce, jer toje bio
strasan prizor. Voda je nešto što se ne rasipa u divljini.
Uspravih se posto sam otvorio i drugu konzervu i vra-tih otvarac u dzep.
»Krise«, rece Emilija, »o cemu se radi?«
»Dve cevi«, odvratih. »Puska dvocevka. Imamo samo dve mogucnpsti."
»Kiseonik i voda.«
»Upravo to. Jedno ili drugo moglo bi ga malo zapla-siti, da se povuce kako bismo mogli da umaknemo.«
Podigosmo po rezervoar kiseonika i konzervu sa vodom. Emilija uze drugu konzervu.
Ovog puta pridosmo sasvim blizu, a dijamant je i da-lje tamo sedeo zureci u nas... ili sam bar pretpostavljao da zuri u
nas... mpzda se čak pitao sta to smeramo, Ali nije bio zabrinut. Nije bilo potrebe da bude zabrinut. Ovo mu nije bilo
prvi put da ima posla sa ljudskim bicima, i on ih se nije plasio. Bili su meki, slabi i veoma, veoma glupi, i nije postojalo
ništa što su mogli da ucine, a cime bi povre-dili dijamant.
Spustih svoju konzervu sa vodom na tie i okrenuh rezervoar sa kiseonikom. Cvrsto se odupreh nogama o tie, scepah
ventil i uperih spojnu mlaznicu pravo u dijamant. Zatim koliko sam god mogao odvrnuh ventil, a rezervoar poskoci u
mojim rukama i udari me po ra-menu dok je kiseonik izlazio.
Na trenutak, ništa se nije dogodilo. Mlaz gasa podi-gao je nešto prasine, koja je potom oblikovala providni oblak, ali
dijamant se nije ni pomerio. Zatim je lagano, gotovo drsko, poceo da se raspada. Jer bilo mu je dosta. Ovo sicusno,
bedno ljudsko bice nije tek iako smelo da mu duva u lice. Naucice ga da to vise ne cini.
»Emilija«, povikah.
Emilija je bila spremna i sasula je dijamantu pravo u lice pet galona dobre vode.
Sekunde su se razvukle u vecnost dok dijamant nije poceo da se pusi. Dimio se, podrhtavao i postajao sve ne-jasniji.
Stao je da se topi. Bele soli slivale su mu se niz bo-kove. Sve vise se pfetvarao u jednu uzasnu bezoblicnu masu.
Ispustih rezervoar sa kiseonikom i on se vijugajuci udalji pokretan poslednjim kolicinama gasa koje su ga terale da se
po tlu krece jednim suludim kursom. Scepah svoju konzervu vode ali je ne bacih. Zaustavio sam u tre-nutku kada sam
već krenuo da je bacim. Jer vise nije bilo potrebe za tim.
Dijamant je predstavljao gomilu prasnjave supstance koja se pomalo pusila, i uvlacila sama u sebe.
Nasa druga cev pogodila je cilj dok nas je prva izne-verila. Kiseonik nije ništa mogao ovom nepoznatom bicu, ali zato
je voda bila pogubna za njega.
»Davo je isteran«, rekoh sam sebi.
Isteran vodom, koja čak nije bila ni posvecena.
Vracen u nistavilo od strane jednog stranog bica, ne-prijateljski raspolozenog, koje je upotrebilo smrtonosnu supstancu
bez koje ta druga rasa uopste nije mogla da živi.
I to je, rekoh sebi, predstavljalo provaliju koja nas je razdvajala od tih drugih bica... to što su nase osnovne potrebe
sasvim strane tim drugima.
Bacih pogled preko ramena prema nazubljenom obodu kratera koji je već, poceo da se kupa u svetlosti sunca.
»Emilija«, rekoh, »vreme je da krenemo.*
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 20, 2010 11:08 pm

Pokupismo rezervoare i naprtismo ih na leda, a zatim teskim koracima krenusmo niz prolaz ka krateru.
Daleko ispred sebe ugledasmo belinu suprotnog oboda koji je bio stvarno dosta udaljen.
Spustala se tama i uskoro će biti mnogo svezije, a zatim će biti hladno. Ali stara dobra Zemlja će ham osvetlja-vati put.
Pronasli smo nase blago. Tamo pozadi cekali su nas milioni... ako uspemo da se probijemo do Kunskina.
Nastavismo dalje jedno pored drugog, silno se zabav-Ijajuci. Nije baš prijatno hodati u skafanderu, ali kada se jednom
uhvati korak, covek može dob.ro da napreduje. Narocito na jednom telu kakvo je bilo Mesec, gde vam niza gravitacija
uliva dodatnu snagu.
»Kris«, rece Emilija, »upravo je to znacila ona druga reč.«
»Koja druga reč?«
»Ona koju je covek ispisao u prasini. Qstao je samo jedan njen deo.«
»Oda«, rekoh.
»Zar ti nije jasno. Napisao je voda.«
»Mozda je tako«, odvratih.
Mada sam bio ubeden da gresi. To je moglo da znaci bilo sta. Nije moralo da bude voda.
Bilo mi je zao što je to pomenula. Nije mi se svidalo da o tome razmisljam. Bilo je suviše licno.
Zastadoh i okrenuh se kako bib. poslednji put pogle-dao spram tih strsecih zidova koji su skrivali tajnu Tihoa.
Ali dok sam ih promatrao, opazio sam još nešto.
Iznad njihovih vrhova pojavljivao se iscrtani barjak koji je visio na nebu, sledeci nas trag, za nama je krenuo oblak
pasa-tragaca.
Jos sam nešto primetio. Sa nama vise nije bila ni Suzi, kao ni Emilijin tragac. Napustili su nas i sada nam je ci-tav
copor bio za petama.
DESETA GLAVA
Iskopao sam rupu u osulinskoj padini i uvukao Emi-liju u hju. Koristeci Sake kao lopate prekrih je prasinom po celom
telu sem po glavi. Ispod gornjeg sloja prasine još se zadrzala toplota, zaostala posle bombardujuce sunceve svetlosti
lunarnog dana... .a i prasina će dejstvovati kao izolator.
Sada je Mesec bio hladan. Sunca nije bilo već satima i toplota je, sem one koja se zadrzala ispod nagomilane prasine
pri dnu strmih padina, otisla u spoljasnji svemir. Gre-jaci u nasim odelima nisu bili u stanju da potpuno odag-naju
hladnocu. Sve je bilo u redu dok je covek hodao, jer tada je povecana telesna toplota, koju je zadrzavao ska-fander,
predstavljala faktor zagrevanja. Ali bilo bi pravo samoubistvo stati radi odmora bez dodatne izolacije i to-plote
nagomilane ispod prasine.
Sakama sam utabao prasinu i nesigurno se podigao na noge dok mi se svaki misic bunio protiv toga. To je već trajalo
satima, jer nismo smeli da se zaustavimo dok nismo stigli dovde, gde smo mogli da pronademo povece gomile prasine.
Ispravljao sam se inc po inc, dok se nisam potpuno uspravio. Zatim sam se nespretno okrenuo i zagledao un-azad niz
put kojim smo dosli, a pred mojim ocima se pro-stirala svekolika ravnica Tihoa... svih pedeset milja rav-nica. A mi smo
ceo taj put presli bez ijedne sekunde sna. Dva puta smo se zaustavili da se odmorimo pre no što se spustila nocna
hladnoca, ali ta dva prekida su nam bila i jedina. Kada sam sada razmišljao o tome, ucinilo mi se da je nemoguce to
izvesti, i bilo mi je jasno da je jedini razlog 6to smo uspeli taj što je put bio dobar. Dno kratera je glatko; bilo je manjih
kratera koje smo morali da obi-demo, kao i blokova, gomila i fantasticnih sveca koje je trebalo izbegavati, ali samo dno
bilo je glatko. Nije bilo nalik na zbrku na koju je covek nailazio gotovo posvuda tamo Napolju.
Tragaci su još lebdeli iznad nas u obliku jednog svetlu-cavog oblaka. Sledili su nas celim putem. To mi je licilo kao da
nad nama stalno visi neki cuvar.
Nagnuh se nad Emilijin šlem i uverih se da spava. To je bilo dobro, jer joj je san bio potreban.Poslednjih pet milja ili
vise uspela je da prede i stigne dovde oslanjajuci se na poslednje ostatke hrabrosti. I zbog mojih ucestalih psovki.
Rekoh sebi da ne bih mogao da je krivim ako ni-kada vise ne progovori sa mnom... zbog nacina na koji sam sa njom
razgovarao.
Spustih se na kolena 1 stadoh da kopam rupu u koju cu se i sam uvuci. U njoj sam mogao da se odmorim, a ta toplota
će me grejati, ali ne smem zaspati. Moram ostati budanjer postojala je mogucnost, ako na ovom mestu ost-anemo
suviše dugo, da na njemu ostanemo zauvek. Na kraju će toplota ipak iscureti iz prasine, a u nju će se uvuci hladnoca, a
kada se to dogodi, bice pogubno i dalje tu ostati.
Iskopao sam rupu i uvukao se u nju, a zatim vratio prasinu preko sebe. Lezao sam tu, zureci u stene iznad nas.
Dvanaest hiljada stopa, pomislih. A kada predemo tih dvanaest hiljada stopa, nasim brigama doci će kraj. Jer tamo
cemo naci prikolicu i moci cemo da se uvucemo u njenu sigurnost.
Mozda cemo naci i ekupu za spasavanje, ali to i nije bilo vazno, jer i prikolica nam je bilja dovoljna.
Neodredeno sam se pitao zasto se spasilacka ekipa (jer nema sumnje da se neka već satima mota tamo napolju) nije
spustila u krater. Ali shvatio sam da su postojala dva savrseno dobra razloga zasto to nisu ucinili.
Sigurno su videli tragove koji su vodili dole u krater, ali nisu mogli znati da li su to svezi tragovi. Na Mesecu ne postoji
nacin na koji bi se moglo utvrditi da li su posredi . novi ili stari tragovi... i jedni i drugi su podjednako svezi. Do
vremena kada je pristigla spasilacka ekipa sigurno je palo nekoliko meteorita koji su napravili sicuSne kratere u


Poslednji izmenio Gajnan dana Sub Nov 20, 2010 11:10 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Sub Nov 20, 2010 11:09 pm

tragovima koje smo mi ostavili, mala kolicina prasine sigurno je izvela svoj pies i tako poremetila ionako teSko
primetne tragove. A pošto se to sve dogodilp nije postojao nacin da se nasl tragovi razlikuju od tragova koje je za
sobom ostavila spasilacka ekipa koja se ovamo uputila pre dvadeset godina i koja se nikada nije vratila.
I tako su clanovi spasilacke ekipe verovatno izmedu sebe vodili ovakve razgovore: »Kris Dzekson je stari lisac. On nije
tako glup da krene u sam Tiho.«
I tako se oni ne bi spustili u krater, ali bi se rastrkali da procešljaju njegove spoljasnje padine.
Lezao sam i desetak puta sam hvatao sam sebe kako umalo nisam zaspao, a onda bih se trudio da i dalje ost-anem
budan.
Tragaci su kruzili iznad mene poput nekog tocka svet-losti, poput jastrebova u letu, i meni se cinilo da su sada nize
nego što su ranije bili, kao da su se oprezno, u spirali, spuStali da izbliza osmotre situaciju.
Posmatrao sam ih i taj tocak iskricave svetlosti uzasno me je privlacio, tako da sam odvratio pogled od njega. A kada
sam ponovo pogledao prema njima, oblak je bio mnogo blizi... gotovo da se nalazio na meni.
Jedan od njih se spustio i seo na providni deo moga slema, tacno ispred mojih ociju, i ja sam znao da je to Suzi.
Nemojte me pitati kako sam to mogao znati ili zasto sam u to bio ubeden... ja sam jednostavno znao da je to bila Suzi. I
tako je ona tu stajala, igrajuci kao da je srecna što me je ponovo pronasla. Zatim su se i ostali spustili prema meni, tako
da više nisam bio u stanju da razabe-rem koji je Suzi, već sam samo video vaseljenu ispunjenu telima koja su iskrila i
koja su mi kako mi se cinilo, ispu-njavala sam mozak i celo bice.
Jedna razumna misao prodre mi do uma: Ovako su se okupili na Brilu dok je umirao.
Ali ja nisam bio rnrtav!
Ja nisam bio ni blizu smrti!
Nameravao sam da se ubrzo izvucem iz ovog prasnja-vog kreveta, da probudim Emiliju, a onda cemo se nas dvoje
uspeti dvanaest hiljada stopa do sigurnosti.
Dvanaest hiljada stopa. Zvucalo je beznacajno malo, posle pedeset milja, ali nisam se zavaravao. Tih dvanaest hiljada
stopa moglo se pokazati isto onako mukotrpnim kao i pedeset milja.
Nikada necemo uspeti. Mogao bih smesta zaspati, po-što nikada necemo uspeti.
Ali tamo negde napolju biia je Suzi, kuckala je po sta-klenom, prednjem delu moga šlema.. .ili sam ja to zamiS-ljao da
ona kucka. PokuSavala je da zapodene razgovor sa mnom, kao što je to pokusavala i nebrojeno puta ranije.
Nesto rni se obratilo.,. mozda to nije bila Suzi, ali nešto se nalazilo tamo napolju. Govorilo je na hiljadu jezika i milion
dijalekata, kao kad se gomila obraca jednoj osobi, kao kada svi govore u jedan glas. A govore o raziicltim stvarima.
Znao sam da se to stvarno dogada. Nisam sanjao, niti zarnišljao, a nisam bio ni lud. Stari lisac sa Meseca, poput mene,
nikada ne poludi. Ako je trebalo da poludim, to bi mi se već odavno dogodilo.
»Hej, druskane«, rekla je stvar koja mi se obracala.
Zatim se zacuo još neciji glas, i uhvatio me je za šaku, pa smo zajedno nastavili da se setamo pored neke smesne reke,
jer ta reka je bila svetloplava, od tecnog ki-seonika. Pod stopalima nam je skripalo dok smo hodali, a kada sam spustio
pogled, video sam da hodamo po ne-cemu što je licilo na tepih od kugli kojima se kiti bozicna jelka.
Zatim se pojavio još neko, scepao me i odveo nqgde drugde, na mesto koje me je vise podsecalo na dom od svetloplave
reke, ali sve kuce bile su smesne, drvece nije imalo uobicajeni oblik, a bilo je i insekata velicine konja.
Neko mi se obracao matematickim formulama i ja sam ga, što je bilo dosta cudno, razumeo. Drugi mi se, pak, obracao
zvukom zvonjave kristala — i njega sam razumeo ; čuo sam i mnoge druge glasove koji su tako sedeli i pricali
nadugacko i nasiroko, ali nije bilo ni kafanskog stola ni bubnjare, a trebalo je da ih bude. Jer oni su pricali price i dok
su me bombardovali pojedinostima, uspe-vao sam da pohvatam glavne konce i shvatim da su to sve bile price iz
davnina i iz daljina... iz nezamislivo velikih daljina.
Ali usred svega toga jedan glas mi rece: »Krise, mani se toga. Moras stići do Kunskina. Moras im ispricati sta si ovde
saznao.*
I nisu me te reci osvestile, već glas koji ih je izgovorio. Jer uspeo sam da ga prepoznam. To mi se Bril obracao, mrtvi
Bril, koji je ostao tamo, pozadi, udaljen pedeset mi-Ija.
Ne znam kako sam uspeo tako brzo da se izvucem iz prasine, ali odjednom sam se nasao na nogama, i rukama sam
terao od sebe tu gomilu uzvrtelih tragaca, poput co-veka koji se brani od roja pcela. Kruzili su unaokolo, kao da su
zaprepasceni što ih ne zelim u svojoj blizini. Potra-jalo je to dok ih nisam oterao. Udaljili su se poput pra-mena svitaca
i obrazovali se ponovo u oblak iznad mene, tako da je sve opet bilo uobicajeno.
Izvukoh Emiliju iz prasine, postavih je na noge i pro-tresoh je.
»Probudi se«, rekoh joj. *Popij malo vode. Idemo odavde«.
»Samo još malo«, rece ona. »Samo još malo.«
»Nema ništa od toga, lutkice*, rekoh joj.
Upravih je u pravcu kojim je trebalo da idemo i stalno sam je podsticao da se krece, i tako krenusmo uzbrdo, kako
bismo prevalili tih poslednjih dvanaest hi-Ijada stopa.
Bio sam uplasen. Bio sam prestravljen. Jer nisam imao vremena da se pozabavirn duhovima, a psi-tragaci su upravo to
bili. Samo jedna gomila duhova.
Nisam posedovao telo. Imao sam samo par nogu koje su me bolele, i svaki put kada bi se koja od njih pomerila -
morala je da podigne cizmu cija je tezina narasla do otprilike hiljadu funti. Ali te noge nisu meni pripadale. One vise
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom   Danas u 11:01 pm

Nazad na vrh Ići dole
 
Kliford Simak: Nevolje sa Tihoom
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
 Similar topics
-
» Sebastijana Rulji stigle nove nevolje!

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Fantazija forum :: KNJIGE :: SF KNJIGE-
Skoči na: