Za sve ljubitelje fantastike
 
PrijemPortalKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiLista članovaKorisničke grupeRegistruj sePristupi

Share | 
 

 Dve želje

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Gajnan
Admin


Broj poruka : 180
Datum upisa : 29.03.2010

PočaljiNaslov: Dve želje   Uto Nov 02, 2010 4:01 pm

Nemoguće’-rekla je ona’Verujte mnogi su se izlečili’-odgovorio je doktor’Ne znam...Ne znam šta da mislim’-rekla je sva uplašena i shrvana’Tatjana,ipak...Možete da mislite šta hoćete...Ali ja sam siguran da ćete se izvući’-siguran u svoje reči rekao je doktor’S tumorom?’-upitala je’Mnogi su.A i porodica će vas podržavati...’-rekao je’Nemam porodicu,jedino što imam na ovom svetu su moji drugovi iz razreda...I nemam novca da platim operaciju’-rekla je i žurno izašla iz sobePlačući je izašla iz bolnice.Nije znala gde će,šta će.Toliko toga joj je prolazilo kroz glavu.Osećala je bol,tugu,potištenost.Bilo joj je krivo.Zar život nije učinio dosta bola?Oduzeo joj je roditelje koje nikad nije upoznala.Bila je ljuta i besna,a u isto vreme i razočarana.Otišla je na groblje.Tamo je našla utehu.Na grobu svojih roditelja.Uvek je tamo tražila utehu.Kad bi dobila lošu ocjenu,ili jednostavno kad je trebala utehu.To su samo dve kamene ploče.Ali ipak to su dve ploče koje njoj toliko znače.Kao mala je ostala bez roditelja.Od tad se sama snalazi kako zna i ume.Živi u sirotištu s mnogom djecom.Ipak izborila se da ide u školu,jer svojim trudom zaradila bi uvijek dovoljno za knjige i sveske,pa čak i odeću.Tu,u školi je upoznala divne ljude,ljude koje s ponosom zove drugari.Ti ljudi je ni u jednom trenutku nisu osuđivali zbog njenog stanja.Svi su je podupirali i divili se njenoj upornosti da se školuje.U životu je najvažnije naučiti da učiš.Jer učiš dok si živ. Znala je da su njeni roditelji jako ponosni na nju.Jedinu stvar koju je od njih imala bilo je jedno pismo.Pismo u kojem njeni roditelji govore da ako im se kad nešto desi da ona uvek zna da će je oni čuvati gde kod se ona nalazila.Takođe je pisalo da ako ikad u životu poželi da nešto uradi neka ide u školu.U školi će saznati sve što joj treba i što će joj koristiti.’Mama,tata..’-počela je,’danas sam saznala nešto što mi je promenilo život’-zastade i sede na zemlju.’Danas sam saznala da imam tumor,tumor na mozgu...I nemam novaca za operaciju’-poče plakati.’Neću završiti školu,niti ću odrasti...Ništa od toga neću moći...Ali barem ću biti s vama...Pridružiću vam se.Nisam imala novca za cveće,ali radiću da drugi put imam’-ustade,još jednom pogleda grob i ode u sirotište.Cijeli svet joj je pao u vodu.Njena velika želja je bila da završi školu.Smatrala je da je to nešto najbolje što se desi u životu jednog čoveka-da završi školu.Zamislite samo,vi stojite,ponosni jer ste završili školu,nešto šta vas uči najvećim vrijednostima života.Svakim danom je sve više voljela školu,i svaki dan sve više bila zahvalnija na prilici da ide u nju.Mnogi njeni drugovi su školi smatrali glupošću,ali ona ne.U školi je naučila mnoge stvari.Mnoge,upoznala je divne ljude,njene drugare.Drugare je mnogo voljela.Svih dvadeset petero.Svima im se divi.Zašto?Kaže da je upoznala divne ljude i divi im se jer svaki od njih ima neku osobinu koja ga ističe i čini najboljim.Ta osobina ih čini drukčijim od drugih.Drugari su joj sve što je imala.Istina nije provodila s njima mnogo vremena,jer je učila,a i radila je puno.Radila je razne poslove ne samo u sirotištu,nego je pomagala i starijim ljudima.Volela je starije ljude jer bi oni uvek znali ispričati joj kakvu zanimljivu priču iz prošlosti.Došla je jako kasno u sirotište jer je šetala pokušavajući razbistriti misli.Legla je u krevet.Odjednom se pojavilo neko svetlo koje je odmah primetila.Nije mogla raspoznati šta bi to moglo biti jer je bila jako umorna.Osećala je neki strah jer nije znala šta joj se to približava.Kroz glavu joj je prošlo milion stvari koje bi mogle to značiti.Pomislila je da halucinira jer je jako umorna i potresena.Odjednom je čula tihi glas,ali se pomalo bojala da ogovori.’Tatjana’-reklo je’Ko si ti?’-pitala je’Tiše,samo ti me čuješ.Probudićeš ostale...’-rekao je’Dobro.Ko si ti?’-ponovila je tiho’Ja sam tvoj anđeo čuvar’-rekao je’Da.A ja sam babaroga.Daj ne zezaj’-smijajući se rekla je’Istina je.Nosim ti poruku od roditelja’-rekao je’Kakvu?’-upita’Oni ti poručuju da se boriš.Da se boriš.I kažu ti da su ponosni na tebe’-odgovorio je’Kako ti mogu vjerovati?’-pitala je’Samo ako hoćeš’-odjednom nestade’Samo ako hoću’-ponovila je u sebiS teškom mukom je zaspala,toliko problema,a nema rešenja.U glavi joj je haos.Stalno razmišlja ali ništa ne uspeva smisliti.Njeno srce je ispunjenom tugom i bolom.Duša joj je povređena.Pitala se zašto je tako.Zašto baš ona...Mučilo ju je sve.Moraće napustiti svoje prijatelje i zemaljski svet.Njeni prijatelji...Kako će oni podneti ovo?Hoće li je samo pogledati?Ili će zaista biti tužni?Da li da se bori?Da li da odustane?Da prikupi novac?Sve je to mučilo njenu dušu i srce.Osvanulo je jutro.Jutro je doba dana koje je Tatjana najviše voljela,ali sad joj se činilo kao najmračnija noć puna strašnih zvukova i slika.Obukla se.Krenula je u školu.Celim putem razmišljala je kako će reći svojim drugovima o tome šta joj se desilo.Došla je na čas,zadnja.Nikad nije zakasnila na čas,uvijek bi dolazila prva.Nekad bi dolazila i po pola sata ranije samo da bi gledala tu ogromnu građevinu.Posmatrala je njene oblike i nedostatke.Divila joj se jer je ona izvela na pravi put mnoge danas uspješne ljude.’Danas ćemo’-počela je nastavnica’Hej,Tatjana šta ti je?Što si tužna?’-upitala ju je drugarica Ana’Nastavnice’-ustala je i prišla tabli’Šta je bilo’-upitala je nastavnica’Želim da nešto kažem razredu...Ako mogu...Mogu?’-pitala je’Možeš ali nemoj dugo’-odgovorila je nastavnica’Dobro,neću.Ustvari nema se puno ni reći.Juče sam saznala nešto što je uništilo sva moja nadanja i sne.Saznala sam da imam tumor na mozgu...’-rekla je.’Bože dragi’-rekla je nastavnica’Nije moguće.Tatjana...Ne neću da vjerujem u to..’-rekla je njena drugarica Sanja’Pošto nemam novaca za operaciju,odlučila sam da ova tri mjeseca koliko mi je ostalo proživim najbolje što mogu.Sakupiću novac za ekskurziju,jer će ona biti moj oproštaj od vas.Sve vas volim’-završila jeSvi su je stali grliti.Jer svi su je veoma cijenili.A i ona je njih,voljela ih je kao rodbinu koju nikad nije imala.Voljela ih je više od djece u sirotištu s kojom je delila hranu i smeštaj.Zašto?Ni ona sama nije znala.Tatjana je ustvari volela sve.Nije pravila razliku niti je ikoga izdvajala.Govorila je da je prijatelj jedna vrlo teška reč i da nju treba zaslužiti...Prošla su tri meseca.Došlo je vreme za ekskurziju.Njen oproštaj od ostalih i ovog sveta.Krenuli su,krenuli su u Mađarsku.Jednu od zemalja koje su impresionirale Tatjanu.Takođe je voljela i Meksiko jer je ponekad znala gledati španske serije i nadajući se svom happy endu.Znate ono kad u svakoj seriji glavni likovi budu zajedno,nađu svoje roditelje i tako.Takođe je voljela i njihovu muziku.Zadnje večeri ekskurzije ponovo se pojavio on-njen anđeo čuvar.’Tatjana,probudi se’-rekao je’Opet ti’-rekla je tiho’Da,opet ja.Ali ovaj put da ti poželim sreću’-rekao je’Kakvu sreću?’-pitala je’Vidjećeš sutra’-rekao je i otišao’Sutra?O čemu on priča?’-zbunjeno je razmišljala u sebiSutradan je bilo vreme da krenu kući.Svi su nekako bili potišteni.Znali su da više nikad neće videti Tatjanu.Svi su ušli u autobus,spremni za povratak kući.Ubrzo su došli na granicu i trebalo je najmanje pola sata da dođu kući.’Uskoro smo kući’-rekla je nastavnica’Baš sam umorna’-rekla je Tatjana drugarici,’Malo ću leći a ti me probudi kad dođemo,OK?’Dobro’-rekla je njena drugaricaTatjana je zaspala.U snu joj se pojavio anđeo čuvar.’Tatjana vreme je’-rekao je’Za šta?’-upitala je’Vreme je da napustiš ovaj svet’-rekao je smireno’Ali želim da se oprostim od drugara’-rekla je tužno’Nema vremena,hajde dođi sa mnom’-rekao je’Znači ono sinoć što si mi rekao...Značilo je da danas odlazim...’-rekla je’Tako je’-rekao je’Hoću li videti roditelje?’-upitala je’Moraš puno toga uraditi do vašeg ponovnog susreta’-rekao je’Šta?’-pitala je’Kreni sa mnom’-rekao je i uhvatio za ruku vodeći negdje u nepoznatoU međuvremenu autobus se zaustavio.Stigli su.Sanja je pokušavala probuditi Tatjanu ali nije mogla.Sanja je bila prestrašena.Pomislisla je na najgore,a to najgore nažalost se i desilo.’Nastavnice’-rekla je Sanja’Šta je?’-upitala je nastavnica’Ne mogu probuditi Tatjanu’-rekla je u suzama Sanja’Nije moguće’-rekla je nastavnica i opipa joj puls, ’U pravu si Sanja’’O čemu pričate?’-upitala je zbunjena’Ona je umrla’-rekla je nastavnica sa suzama u očima’Ne,nije’-rekla je Sanja plačućiI ostali su počeli plakati.Njihova drugarica koju su toliko voljeli otišla je i neće se vratiti.Ona ih je naučila važnu lekciju.A to je da se sve može sa trudom što je i dokazala.Dokazala je da trud sve može.Odlučili su da joj pripreme sahranu.Sahrana je bila skromna,ali vrlo lepa.Na nju su došli svi njeni prijatelji,sva djeca iz sirotišta i svi nastavnici iz njene škole.Svi su plakali,i nastavnici te stroge osobe s čvrstom rukom zaplakale su.Njeno srce bilo je ispunjeno,ali ipak bilo joj je žao jer ih ne može utešiti.Tatjana je s neba gledala sahranu.’Baš su divni’-rekao je on’Anđele...Jel te mogu pitati nešto?’-rekla je’Naravno..Šta god hoćeš...’-rekao je’Evo dok sedim ovde po cele dane i posmatram njih dole...Primjetila sam da ovde svi imaju krila..A ja ne...Zašto je tako?’-rekla je’Ovo je raj u kojem možeš ostati ako dobiješ krila...’-rekao je’A kako ću ih dobiti?’-pitala je’Imaš dva dana da te na zemji ne zaborave’-rekao je’Ne razumem’-rekla je’Ako za ta dva dana ostanu ovako tužni za tobom odlaziš dole..Znači ne smiju te zaboraviti,ali niti predati se..Moraju nastaviti sa životom...Kapiraš?’-rekao je’Da,shvatam...Ali kako ću to uraditi?’-pitala je’Ti ne možeš ništa..Sve je na njima...’-odgovorio je hladno’Ali ako to ne urade?’-pitala je’Nažalost odlaziš dole’-rekao je’Sve je na njima...’-tiho je rekla i nastavila gledatiSutradan u školi svi su bili tužni i ispražnjeni.Mislili su na Tatjanu gledajući njenu sliku u učionici.Na toj slici Tatjana se smejala.Takvu su je želeli pamtiti,ali ipak nisu.Tatjana je bila razočarana jer neće dobiti krila ako ovako ostane.Ali ipak s druge strane bilo joj je drago što je toliko vole.Odjedno je Sanja ustala i stala pred tablu.’Zašto smo ovakvi?’-počela je.’Hej nas je Tatjana zamolila da nastavimo dalje.Ona nam je bila veliki prijatelj i pomogla nam je mnogo...Zar ne mislite da bi bilo bezveze da sad stanemo...Život ide dalje...Tatjana bi bila srećna kad bismo nastavili tamo gde smo stali.Ona je gore i gleda nas i sigurno je tužna jer smo klonuli duhom...Dokažimo koliko je volimo i završimo školu s ponosom,kako bi i ona to uradila...Jer kako je ona uvek govorila najbolje je s ponosom završiti školu,da se ponosiš sobom...Ili nije tako?...Pa nastavimo sa životom i pokažimo joj našu ljubav....’-završila je’Tako je’.rekao je Ozren’To ćemo i uraditi’-rekla je Ana’Sanja hvala ti...Hvala vam svima’-rekla je Tatjana s neba ali niko je nije čuoOdjednom nešto zasja iza nje.Nešto veliko.Na leđima je osećala veliki teret ali i sigurnost.Dobila je krila.Velika,bela.Krila koja su krasila njenu dušu.Osećala je kao da je i pre nosila krila.Bila su tako laka i predivna,naprosto im se divila.Krila su bila znak njenog ostanka u raju.Mogla je ostati u raju.’Krila...To...’-rekla je s veseljem’Tvoja su’-rekao je anđeo’Znaš anđele uvijek sam imala dve želje...Prva da idem u školu,druga da ponovo vidim roditelje...A sad imam i treću...’-rekla je’Koju?’-upitao je anđeo’Da moji drugovi na zemlji uvek budu srećni’-rekla je’Ne znam za tu želju ali ovu drugu ti mogu ispuniti...idemo da vidimo tovje roditelje’-rekao je i pruži joj ruku’Stvarno?’-pitala je i uhvatila ga za ruku i ustala’Da,videćeš ih po prvi put u životu..Spremna?’-rekao je’Da,jesam’-rekla jeKrenuše po oblacima ka njenim roditeljima.Tatjana nikad ne zaboravi ono što je doživela na zemlji.Sva ta lica,te osmehe,ali i tužne i namrgođene poglede.Naprosto je uživala živeći na zemlji.Drugove svoje nikad neće prestati posmatrati s neba.Oni su joj bili velika podrška na zemlji i sad jesu iako ona tamo više nije i uvijek će biti...Ni jedan sekund neće zaboraviti.Ni jedan dan od tih četrnaest godina provedenih na zemlji...Nikad..Nikad....
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://fantazija.forumsr.net
 
Dve želje
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Fantazija forum :: PRIČE :: HOROR PRIČE-
Skoči na: